samo tako...

....i izvan mene. Nisam voljela kišu. Niti jesen. Nisam primječivala raskošne boje i ljepotu kojom odiše grad okupan i blistav. Sve dok njega nisam srela. Dok nismo dobili svoju klupu, svoj park, svoje lišče. Dok se nismo, zagrljeni šetali po kiši a On je govorio da je to samo voda.
Danas... sada... uživam u ovoj dami. Uživam u tom šarenilu koje u sivilu ovog života daje nadu. Nadu koja nam je svima potrebna. Tada se ove moje šašave bube u glavi razigraju još više i milion ideja mi prolazi kroz misli.
Odustajem od bilo kakvog prijevoznog sredstva i laganim korakom, pješice odlazim na posao. Putem uživam u pogledu na tu čarobnicu Jesen i tihim glasom joj poručujem da ima novu prijateljicu u meni.

Pozdravljam maleni grm uz ogradu.

Pozdravljam još jednu plavušu, pitavši je da mi da broj frizerke :)

Pozdravljam i ovog gospodina ali je bio u društvu neke crvenokose dame pa sam brzo šmugnula.

Na kraju pozdravljam jedno mlado srculence.
I tako......i kada pomislimo da nikoga nema, da smo sami varamo se. Veselo društvo je svuda oko nas samo treba otvoriti srce.