samo tako...

...ću o svojoj maci :))))

Znate ono kad u glavi imaš svoju priču i svoj film a život te ne hebe 0% pa ti složi scenarij kakvog bi se i spilberg posramil. Pa onda nema druge nego preuzeti ulogu i odraditi to najbolje što znaš u nadi da ćeš biti nominirana za oskara i prošetat holivudskim crvenim tepihom.

Tako sam i ja prihvatila sve nove uloge i zadaće koje su mi se nametale u zadnjih godinu dana. Čak mogu reči da sam dobro to i "izhendlala". Postoji u meni neki unutarnji mir i spokoj koji mi govori da bu sve ok. A taj mir dolazi ( sigurna sam u to) od Mie Jagodice. Malog,crnog klupka koje mi je tutnuto u dlan prošle godine u šestom mjesecu. Meni , mačkomrscu ostavljena je da preživi. O ljubavi i veselju ne mogu riječima nego ću slikama.


Naša jutra počinju ispijanjem kave i razgovoru šta ćemo kuhati . Sjedne dama na stolicu i pažljivo sluša.


Pronađi uljeza....igra skrivaća


Gledanje ptica je nova zanimacija. I pokušaj hvatanja istih prek prozora :))


Voli se sa mnom tuširati ali ponekad je potrebna i potpuna sterilizacija ;))


S Malcima u društvu....zabava zagarantirana


Kad se već kruh ne jede šteta da zjapi prazna. I sve je dobro dok se ne zatvori pa ju tražim po kući :))))))


Pakiranje dragog u bolnicu...nije se dala s kofera , nije ga dala iz kuće.

O vrečicama u koje se zavuče pa zapne i onda ko sumanuta trči da ne pišem. Imam svakodnevni show u kojem uživam . A onda , šečer na kraju dana kada se svi povuku u svoje odaje , ona dođe leči na mene ,prede , mazi se i tako zajedno zaspimo. Negdje u noći legne mi pored glave i stavi šapicu na ruku ili obraz.


A bila je ko mrvica.....moje malo-veliko čudo :))

.....sve se mijenja....pjevao je a pjeva i dalje Zdravko Čolić. Pjevam i ja....puno rijeđe nego prije ali ponekad pustim glas. Ponekad.
Do prije par mjeseci sam donekle držala konce u rukama i znala sam smoči snage za nasmijati se , zapjevati. Pustiti neku muziku i pokušati mrdat guzičetinom. Sada sve teže...nije to prirodan tijek nego natjeravanje same sebe.

Preseljenje u kvart koji ne volim ali nikak , uloga mačehe i boleščina najdražeg mi izbili su iz mene zadnje atome svega. Potresi su bili samo točka na I.
Moja glava je svjesna da smo dobro prošli , da su se kockice posložile same puno bolje nego bih ja to učinila i da mi je uloga dodjeljena s razlogom. Ili ono što ja stalno govorim " Bog ti da križ koji možeš nositi. Ne traži manji križ nego jača ramena". Glava kuži ali duša,tijelo...pa to otkazuje poslušnost sam tak. Večinu vremena pokušavam uskladiti jedno s drugim da mogu funkcionirati normalno ali toliko je skupljenog nezadovoljstva u meni da bum sam eksplodirala. A stvarno nemam zašto...neeemaaam.

Uglavnom , mogu reči da je sve ok. Ja zaradim tu i tam koju kunicu , Maleni je počeo raditi. Djeca su dobro i dobra. Stan treba još malčice izfrizirati ali čekat ćemo proljeće , ništa više ne forsiram. I sad da me netko pita kaj ti fali ne bi imala kaj reč. Ali fali!!! Dok ovo pišem shvatih da mi fali daska u glavi i dobar vritnjak u dupe da dođem k sebi. E tak...nek sam ja sama sebi rekla :)))

Moram priznati da me dodatno isfrustrira količina zločestoće što na fejsu što tu na blogu. Koliko ljudi , bez obzira na sve što se dešava mogu biti odvratni meni je nepojmljivo. Onda se malčice odmaknem , primim se knjige i tako u krug. Ak tak nastavim kružiti ne gine mi Vrapče..
Vrijeme je za mantranje kak bi istaknuti bloger rekao. Pa ajd mantrajte da nađem posao koji mogu raditi i koji mi se sviđa....

Za kraj ono najbitnije...Drži me ko kap vode na dlanu i trudi se koliko zna , iz petnih žila da mi udovolji i da budem sretna. Al što ga ja znam ukakati...nema mi ravne