morska iz dubina
srijeda, 21.05.2025.
Mučat il ne mučat?
Ima već dugo, dugo da je umri Lovro. Bija je već star, a ujedno i brat od moje babe. A u njemu nešto šta je izazivalo rišpet, distancu. Ma zna je on bit i zabavan, razgovorljiv, duhovit. Pričalo se da se u sve razumi ali da je škrtica teška. Sićan se kako je mat govorila za mene, samo da se ne vržen u Lovretovu racu. Fala nebesima. Nisan!!!
Bila san mala pa san razumila koliko san razumila. Ono šta nisan, ka da nisan ni čula. Al znan da je minava ribe. Da ih je donosija na vriće. Prodava na peškariji. I znan da je dobro kuva. Jer san tako čula.
Ali ka šta nekoga zavoliš, tako nekoga i zamrziš. Ne triba ditetu puno. Dica su ka spužve.
Pozva nas je na večeru, a o njegovem pršutu su kolale priče po mistu. Da je najboji na svitu jer da on zna posal oko sušenja mesa. Jedva san čekala sest za stol i zagumat. Al pršuta nigdi. Umisto toga na stol je stigla otoška delicija. Vela škrovada s malin ticama, šta ih zovu grmuše. Vataju se zračnon puškon. Sa njima su bili izmišani pečeni kumpiri.
Nema te gladi na svitu koja bi mene bila natirala da pojiden tu malešnu ticu. Umisto toga ja san se za stolon počela krivit i lit vele suze. Mat je bila zadužena za strogoću al ja san justa zatvorila i ni bilo sile da bi popustila. Ako je tribalo umrit gladan, umrit ću. Njanci kumpir stit u pjat.
Za dvi godine san bila još uvik mala al razumila san ipak više. I onda san saznala kako je Blato, tih nekih godina, čapala vela bolest na vinovu lozu. Nastupila je glad i jadno puno čeljadi je brodon partilo u svit. Lovro je ima dva sina i ćer. I tu ćer, tu malu ćer od 6 godina je posla u Australiju nekoj daljoj rodbini. Da budu justa manje za hranit. I više se nisu nikad vidili.
Ćer se zvala Kata. Posli su o njoj pričali kao o Kety. Nikad ni zaboravila da su je vazeli iz materina naručja, njene matere Pame koja se krivila i ni je hotila dat. Ali Lovre je odlučija drugačije. I to je bi amen. Govorili su i da teta Pama zna čapat koju zablejušku od njega. Al je uvik činila kuco.
A onda je Stari pozva Lovreta i ženu mu na večeru ku nas. Stol je bi pun jer smo danima prije jeli špatno da na stolu bude puno kad oni dođu. Velima je bilo sve veselo. Pričali su, smijali se, a onda je Lovro pogleda u mene i reka, a zašto ti mučiš. Prignila san glavu do na vrh pjata jer su matere oči bile zabodene u mene. A kad je ponovi još jednon, ja san se digla na male noge i rekla da činin kuco jerbo ga ne volin niti malo. Da ga moje oči ne mogu vidit. Da je zal čovik. I da niko dobar ne bi da svoje malo dite drugome. Teta Pama se odma rasplakala, a ja san po hitnon postupku bila udaljena i kažnjena u kut.
Danas je drugo vrime. Sve su priče javne, informacije dostupne, transparente. Sve se zna, poziva, proziva, izaziva, kažnjava ili isto premuči.
Ali ako ja buden mučala, kako će se znat da je na mom škoju bilo baš ovako. Ponekad okrutno do bola. Da su žene gotovo uvik činile kuco jer su tako činile i njihove mame, babe i šukun babe.
I da je takav način života bija uobičajen. U deboto gladnoj sredini bez vode, struje, tek pojata do pojate. Svak je nosija svoj križ kako je zna i umija.
Zato ja ne mučin. Pričan. Pišen. I ne zazivan rat s muškima. Samo se nadan da uvidi u odnose postaju jasniji. Vidljiviji. Jer vrime ipak čini svoje. Bar se nadan da čini svoje.
