morska iz dubina
utorak, 04.01.2022.
Cunami
Foto: Otočka
Moj Split. U koroni Starija. Trudna Mlađa. Pa moj najdraži slatkiš. O bližoj i daljoj rodbini, po otoku, da i ne govorim. Škoj je kapitulirao. Polegao pod naletom cunamija zvanim grčki alfabet. Toliko je testiranih da ni nakon dva dana ne stižu rezultati. Simptomi i boljke u rasponu od A do Ž. Pogrebna služba radi prekovremeno. Jaki i snažni polako postaju malodušni. Mi smo ipak otok. Zdravstvena skrb je ograničena na nužno i najnužnije. Rodicu je sinoć odveo helikopter. Hoće li ih bit dostatno za sve koji ga trebaju? Noći su najduže.
Kroz život me prate sve moguće lekcije. Suživot, tolerancija, oprost, milosrđe, strpljenje. Ta tko bi ih sve nabrojao. Još je ostalo za obradit i dogradit strah. Strah za djecu, a već odrasle žene. Strah za najslađeg. Strah koji mi ledi žile već na njihovih 37.5°. I ova udaljenost koja me ubija. Tamo bi bar dodala tećicu, voće, sok, obavila nešto, osjećala se korisnom. Mičem sve ružne scenarije i hranim se optimizmom. Ali, kliznem. Svako malo kliznem. Pa onda sve iznova.
Stari, idemo za Split! Zvučala sam prilično odrešito i odlučno. Objasnila situaciju. On kaže NE! Mogu se brinut sam o sebi.
Ok. Kad je tako, nakuhavam teće i tećice. Da ih bude prekodovoljno. Tako kupujem dio mira. Ona druga polovina je nedostižna. Zamrzit ću kuhanje samo zbog njega. Danas sam skuhala osam različitih jela. Mirisi i okusi mi izlaze na oči i uši. Čekam da se sve ohladi pa da porcije posložim u ledenicu. I na svaku aluminijsku posudicu ide naziv jela. Velikim slovima. Podcrtano. A onda na vrata ledenice još dodatno ispisana legenda. Da zna na kojoj će polici tražit šta mu se jede.
Strah u meni ko žmigavac. Red sjeckanja kapule, pa grč u želucu. Onda zujim po kući. Gore dole, pa opet panika. Splite moj, tek u četvrtak sam u svoje pravo doma. Do tada ništa od odrađivanja ove teške lekcije. Kako noć postaje gušća, strah sve veći. Nadam se da me neće skroz pojest.
