morska iz dubina
utorak, 22.12.2020.
Volite se, ljudi
Foto: otočka
Dolazim sebi. Čitam postove. To me smiruje. Polako me, u intervalima od brda obaveza, vraćaju u kolotečinu. Koja je blagoslov sama po sebi. Vidim, po sporadičnim bockanjima, da je na blogu bilo nekog fighta. Al ne da mi se čitat unazad. Ništa više unazad. Unazad je sve bilo loše. Samo me sutra vuče u nove radosti. Jer na Badnjak, povratkom u Valu, pod okićen bor podastrt ćemo naša ispunjena srca. Dobili smo prekrasnog unuka. Junački se izborio za život. Sad nam je slaviti.
Da, čitam postove. Lijepim se za sjetne. Ima ih na pretek. Prionu mi uz stjenke duše ko pijavice uz kožu. Otresam ruke. Odmahujem glavom. Rastjerujem. Nema više gdje stati.
Magneto je sanjala oca. AnaBonni je tužna, Nema garancije je u trenutku tuge...
Odmah me vraćaju unazad. Koliko li sam toga odradila, a suze pustila nisam. Samo ih gutala. Pretvarala u suhe, kamene, olovne. Ne idu vani. I tako teške legnu na želudac. Ni odatle vani.
Pitam se kad li je ona plačljivica od mene, zbog Bambija, djevojčice sa šibicama, malog princa, ranjenog psa, krivonoge mačke, prestala lit slapove Niagare? Zbog kojih su me godinama zvali Plačko.
Kad se dogodila ta prijelomna crta ispod ošita i zaustavila emocije unutar vlastitih gabarita? U kojima se znam gušiti, al suze vraćat unazad. Uvijek je kraj mene bio netko slabiji. Potrebitiji. Ranjiviji. Pa mi se činilo da ja moram bit ta jača. Suze bi me izdale. Pretvorile u ranjivu. A to nisam htjela pokazat. Ni za živu glavu. Ni zadnjih mjesec dana nisam plakala. Gušila sam se u sebstvu. Tonula i izdizala se vlastitim afirmacijama, znajući da su potrebitiji oko mene. Nisam plakala.
Al zaplakala sam nad vašim postovima. Oni su me dotakli. Ljudski. Kroz srce, dušu. Vi, koje ne poznajem, koje nikada nisam srela. A tako ste mi nedostajali . Ko terapija na dnevnoj razini. Tri puta poslije jela.
Svojim primjerima bodrite. Tješite. Dijelite. Potičete. Nadahnjujete. Pa i onda kada tonete. I onda kad se u radosti stapate sa samim nebom.
U svakoj obitelji ima razmirica. U svakoj pravoj obitelji ima oprosta, ljubavi i dragosti.
Volite se, ljudi. Ne zato jer je Božić. Volite se jer imate srce koje kuca. Volite se jer ni jedna duša ne može opstati sama. Bez srodne. Pa bila ona čak i virtualna. Blogovska. Ionako je previše prijetećeg iznereda oko nas.
Grlim svih. Iskreno i punog srca.
Ako ne stignem, zbog obaveza, Sretan vam Božić. Svima odreda.
