morska iz dubina
utorak, 20.10.2020.
Kapar
Foto: otočka
Od Vale, prema Lastovu i Sušcu, ima nekoliko manjih nenaseljenih otočića. Gubreš, Objak, Lukovac, Gredica, Pržnjak Veli i Mali, Trstenik. Ka dite sam ih svih obilazila. Poznavala in mrkentu. Svaku grotu. U svaku se smočila. Plivala. Ronila. Junačila. Bila san jedina curica u društvu rođaka i muške dice iz susidstva. Nisan tila bit u ičemu slabija. Pa san ronila najdublje. Neka su me uši bolile. Vajalo je malo i pritrpit, Ako smo ronili na daljinu, onda san i tu morala biti bolja. Ronili bi otvorenih očiju. Ako mi se činilo da ću umrit od nedostatka daha, izgurala bi još metar više da buden prva. I tako san stekla ravnopravnost. U svim morskim dogodovštinama. Ko će plivat dalje od kraja na otvoreno more. Ribolovu na male osti. Udičarenju. Vađenju vlasulja za friganje. Skupljanju grca i lupara. Hvatanju rakova kosmača. U svemu šta bi u trenu smislili. Nisu me tretirali ka žgoljavu djevojčicu.
Stari bi nas samo iskrcao na neki od tih otočića. I ostavio. Dok bi mi dica ludali, on bi bija na panulu. Bilo je to davno vrime. Vrime velikih gofova, zubataca, kirnji. Vrime kad se gradele nisu ni gasile. Kad se miris širija Valon. Jelo prstima. Mljackalo s gušton. A topli kruv ispod peke bi razlomili i smazali u trenu.
E, u to vrime je Stari ubrao sadnicu kapara na Lukovcu. Nikome, do tada, nije pošlo za rukon uzgojit ga. Tu malu grančicu je ubacio u suhozid. I bilo je dosta vrimena oće, neće.
Sad, već par desetljeća, krasi cili jedan dugi zid od vrtla. U peti misec već berem male zelene plodove. Stavljan u staklenke. Zalijen domaćon kvasinom. I uglavnom poklanjan. Malo, ali srce veseli.
Danas sam ga izmazila. Tek toliko da se oboje prisjetimo kako se preporodio u našen vrtlu. Kako vrime zaista prolazi. I kako protekon vrimena ipak rastemo i cvatemo.
