morska iz dubina
nedjelja, 16.08.2020.
Fjaka
Foto: otočka
U pravilu sam munjevita. Radim par stvari istovremeno. A misli mi već unaprijed trče na nove ideje. Ko da sam stalno na trampolinu.
Al kad vrućina užeže, postajem nekretnina. Sve odrađujem usporeno. Bez volje. Jedva. Pretvaram se u oličenje lijenosti. Ne da mi se navuć kostim. Spustit deset skala. Rashladit u moru. Ne da mi se disat. Išta mozgat. Pa mi se čini da je misao zapela u trenu. Zamrzla se ko slika na tv ekranu. Svi pokreti na postavkama slow motion. Kapci spušteni na pola. Tlaka mi pričat. Pokretat se uopće. Najradije prilegnem ispod stropnog. U sobi. I gledam kako ventula. Kako mu se lopatice spajaju u jednu veliku.
ON me stalno pila. Ajde plivat. Ajde se smoči. Ajde se trgni. Ajde ovo i ajde ono. I od toga ajde mi se počne mantat. Mala snaga ne trpi direktive. Nikakve. Ni najdobrohotnije.
Baš me strefila fjaka. U posve krivo vrime. Večeras dolazi nova tura. Šta obitelj, šta prijatelji. Prva reakcija je kako ću im za večeru nasić sira, pršuta, stavit masline i inčune. Onda mi ona ja iz podsvijesti ne da mira. Ajde skuvat nešto konkretno.
Evo se, teškom mukom, pridižem. Dolazi nam ćer. Trudna. Za nju bi sve. Pa i kad me strefi ovako teški nerad.
