morska iz dubina
nedjelja, 19.07.2020.
Ah, te uspomene
Ovih dana me pucaju uspomene na mamu. One daleke, još iz djetinjstva. Mame uvijek fale. Ma koliko godina ili desetljeća mi imali. Ja sam tada bila prvašica.
U našem portunu, mamu su svi obožavali. Bila je lijepa, društvena, vesela, puna života. I pjevala je ko slavuj. To je bilo jako važno zbog svih zajedničkih proslava rođendana, praznika i dočeka Novih godina. Znalo se. Svi su se okupljali kod nas. I fešte nikad nije falilo.
U prizemlju je stanovala teta Luce i barba Ivica. Meni su oni bili ok. Kad si dijete i često dobivaš bombone, to je već dostatan kriterij nekoga proglasit, ne samo dobrim, nego najboljim.
Ali, barba Ivica je pio. I kad bi se napio, tukao je svoju ženu. Ja bi po noći spavala i to ne bi čula. Ali odrasli su to znali. Često slušali. I o tome šuškali. Tog dana smo se mama i ja vraćale s pazara. Ruke su nam bile pune. Taman kad smo zakoračile u portun, teta Luce je, uz puno krikova, izletila iz stana i potrčala na kat. Barba Ivica je beštimao i izletio za njom.
Mama je, brzinom munje, spustila borše sa spizom na pod. I potrčala uz skale. Teta Luce je uletila u stan susjede na prvom katu, a mama se uhvatila rukom za rukohvat od skala i dočekala zapuhanog barba Ivicu.
Šta je, ti bi se tukao, rekla mu je. Zgrabila ga je rukama za košulju na prsima pa je potegla prema njegovom vratu. Pička ti materina, nastavila je žestoko, ako si muško, evo, udri mene. Tuci se sa mnom! Barba Ivica je jedva disao, izbečio je oči i zacrvenio se. Okrenuo se bez glasa i uputio u svoj stan. Mama mu je još dobacila, samo još jednom digni ruku na nju, pišat ćeš na slamku. I zapamtit ćeš Bisu s trećeg kata dok si živ.
A onda je otvorila ulazna vrata susjede na prvom katu i autoritativno rekla, sad ću navisit kavu, dođite obje gore.
Nosim ja njene gene.
Ne dam na se, a ne dam ni na druge.
