AnaM

Stepenice
Prvi stepenik nekako sigurno izgleda, lako zakoračimo na njega. Ne bojimo se ni visine ni nestabilnosti .
Ohrabreni krenemo dalje, lako je. Ponekad preskočimo po koju stepenicu smijući se jurimo dalje, ali zato umemo i da zastanemo, da se odmorimo.
Ako nismo dobro odabrali stepenište, vratimo se koji korak, pa nekim drugim stepenicama, ali sve vode istom cilju, vrhu.
Neke stepenice vode do dvorca, druge na toranj, poneke na tavan, a neke samo do sledećeg kata.
Kad bi na početku znali tačno koliko stepenica imamo do krajnjeg cilja, i koga ćemo sresti... Možda bi se penjali brže, a možda sporije.
Kad krenemo moramo dalje do samog kraja.
Pitam se ponekad, zašto se neko penje merdevinama, a neko liftom??
Penjala sam se po merdevinama, hrabro stala na prvu prečku, pa drugu... treća nije izdržala, tras-bum puče i ja zabezeknuto sedoh na zemlju...
Možda je život kao stepenice, ali zemlja je zemlja i mogu reći da je dosta tvrda...
Zato pokušajmo napraviti pravi odabir stepenica…ako je to uopšte mmoguće…

Moj tjedan prošao, sretno sledećem blogeru...

Mobitel…
Mobitel je krasna stvar, povezuje te sa svetom.
Ohladi se kava jutros dok sam tražila odakle moju susedu zove nepoznati broj. Dojurila sva uzbuđena. Zajedno ćemo lakše otpetljati zavrzlamu. Poruka na nepoznatom jeziku u stilu ja Tarzan ti Đejn, dolazim na kavu. Ispostavilo se da je to neko ostrvo u nekom moru, okeanu, nekoj vodi.
-Alo, alo, derem se -Slabo se čuje. Sigurno zove izdaleka.
Jedva raspetljah nekako, i Googl mi pomagao. To neki multimilioner. Poslao i sliku, lep kao greh, hoće da joj ostavi nasledstvo jer putuje na onaj svet.
Jedva sam ukapirala gde putuje. Nije mi samo jasno, da li će prvo da svrati na kafu ili drito ide u u večna lovišta. Poslaće još slika, sebe kuće, jahte, automobile, avion izgleda nema.Od nje se očekuje samo da pošalje pare za put da popiju zajedno kavu.
Ni milijarderi nisu što su nekad bili…Razumem I to, ne može ujutro umesto kave gricnuti krov kuće ili točak automobila. Živa para je živa para.
Inače i mene zove neko sa planom kako opljačkati banku plen delimo po pola. Verovatno njemu pare, meni zatvor. Vidi se odmah, pošten čovek.
Pravi sam lepak za te poruke, šalju mi darove po principu slučajni izbor. Obično traže da platim samo poštarinu nekoliko stotina evra. Kad pitam čime će doneti taj “dar”, vasionskim brodom, spuste mi slušalicu.
Ako me nema na blogu, putujem sa nekim milijarderom oko sveta, ja samo plaćam kavu.

Imam jednu želju...
Bilo je to u Pragu i ispunila se, manje više...

Šaran
Odrasla sam misleći da riba pliva samo u moru. Normalno ta riba se jede kad se ulovi ili uzme na ribarnici. Neka velika pamet za spremanje ne treba ako se držiš pravila da riba mora tri puta plivati u moru, u ulju i u vinu.
Onda sam saznala da riba ne mora plivati u moru, da se može staviti u rernu (što je u mojoj kući bio nezamisljivi greh), nadam se ono treće bar da je tačno.
Povela se neka diskusija kako ko kuva, ko je bolji kuvar, recepti…
Priznajem, nisam kulinarski majstor, ali pored mene niko nije umro od gladi, a ni pojeo nešto loše… osim kad mi zagori. Za to nisam kriva ja, nego ovaj blog gde se stalno nešto događa.
Čujem kako Glavnokomandujući objašnjava neki recept, na kraju rečenicu: Ja spremam šarana, meca nije neka kuvarica.
Zajapurena, uvređeno, ulazim u sobu, zatičem ga kako sav blažen priča, muškom društvu, o receptu za spremanje šarana na njegov način. Zinuh da nešto kažem, ali me on tako blaženo pogleda, da sam ućutala…
A kako to izgleda u praksi…
Šarana ja kupujem jer on ne voli da se muva po ribarnicama, a kad upeca nešto to pokloni prijateljima.
Donosim ga kući, jednom i živog, cirkus mi je napravio u busu. Šarana stručno pregledaju, da li su mu bistre oči, kakve su škrge, da nije slučajno mastan… Položim obično ispit .
Nastupa glavnokomandujući.
-Dodaj mi neku šerpu…
-Gde je krpa??
-Da li si upalila pećnicu??
-Dodaj mi viljušku, ne tu, onu drugu… (imamo million viljušaka, koja li je ona druga?)
Bežim i uzimam novine…
Tras-bum… i urlik…
-Prosulo se ulje …Samo se prosulo, valjda skočilo iz ormara gde stanuje.
Ulećem u kuhinju, izvodim piruetu na kojoj bi mi pozavidela svaka balerina. Hvatam se za policu… klizim I dalje jer se niz nju sliva gusta žuta masa maslinovog ulja…
-Pazi, da se ne oklizneš… stiže prekasno.
Sedim u onoj mešavini kukuruznog i pšeničnog brašna koje je završilo na mojim trapericama umesto na šaranu…
Dva sata čistim, za to vreme on rešava križaljku
-Da li je gotovo?
-Jeste, brišem znoj…
Šaran je najzad u rerni.
- 45 minuta sa jedne strane 45, sa druge, pada naredjenje.
Gledam na sat, spremam prilog i pazim da ne zagori ili ostane presno.
--Jesi li je okrenula?
-Jesam, umilno se smeškam…
Ona ribetina, kao omanji morski pas, isprskala celu rernu, zasmrdela kuću, ali najzad je bila gotova.
-Izvadi je iz rerne, to možeš i sama.
Malo sam se opekla dok sam ga smestila u tanjur.
Postavljam sto, iznosim pribor za jelo, čaše, vino, kruh…
On dolazi, kritički gleda šarana, stavlja malo zelenjave za dekoraciju i osmjeh…
-Šta bi ti bez mene, nikad ne bi jela ribu…

U proleće joj se divimo
a u jesen prija topli čaj šipka

f='https://postimg.cc/Wt922x8h' target='_blank'>

Kvaka...
Bio je nekad pevač narodne muzike Bora Kvaka, ali ovo nije post o njemu.
Kvaka je da je ipak kvaka.
Vraćam se pre neki dan iz gradske trke...neki maraton pa sam dva sata obilazila dok nisam ušla u kuću. Ljuta otključavam i tras bum, osta mi kvaka u ruci.
Sad bi neko pomislio, e jeste ti problem. Verovali ili ne, naći bravara koji će namestiti je mislena imenica. Koga god sam pitala rekao je da to nije ništa, nikakav kvar i to može svako popraviti. Gde se nalazi to svako, niko ne kaže.
Da su muškići i ženskice ravnopravni davno se zna , ali ja ne spadam u te ravnopravne, tužno gledam u kvaku koja je drugi put pala uz sama vrata da sam se jedva uvukla u stan.
Ne leži vraže, mislim si, ili ćeš celi život provesti neosuđena u zatvoru stana, ili internet.
Taj internet je mnogo opasno mesto upozoravaju. Iza svakog oglasa sedi manijak i vreba mene sirotu, naivnu.
Idem prvo pitati koliko košta njegov dolazak.
-Dobar dan. Da li sam dobila servis bravara D.
-Da, izvolite, dolazimo u roku 30minuta. U čemu je problem??
-Interesuje me koliko košta vaš dolazak.
-Zavisi što radim.
Ama, čoveče htedoh reći kakve veze ima što radiš, koliko naplaćuješ da dođeš, ali cvrkućem.
-Sitnica, otpala mi kvaka na vratima
-50 EU do dijagnoze, mora da je doktorirao na fakultetu za kvake.
Sad bujica pitanja, na koja nisam znala odgovor, da li je u ruci ostao muški deo ili ženski, ko ulazi u vrata, a još nešto ne razumem pitanje. Manijak garant. Manijak ili ne 50 ili ne, tek ja mu dadoh adresu.
Došao za 20 minuta, pogledao, dijagnosticirao, popravio, sve za desetak minuta. Može to svako, nije nikakav kvar, kaže. Bilo mu neugodno, pa taj šaraf što je zavrtio naplatio 20EU.
Sve u svemu prođe i ova peripetija... do sledećeg okršaja u stanu.

PS Sve je dobro funkcionisalo desetak dana...a onda je šaraf otpao, neki komadiš kvake se polomio pa je„Svako“ promenio celu bravu...

Ajvar je jelo.
Stoji u tegli i servira se uz pečenje.
Ženski rod deli se na dobre domaćice, ajvaruše, i one koje ga ne znaju napraviti. Ne bih priznala da ne znam napraviti to crveno, pekmezasto, ljutkasto i priznajem vrlo ukusno čudo, ni slučajno. Onako, izdaleka, pitam kako se pravi i kompjuterski ubacujem podatke u mozak. Peče se paprika, ljušti i ukuva sa uljem dok ne nestane voda.
To je lako. Kupim ja tu papriku, ispečem malo nju, više svoje prste. Oljuštim sve crno, a bilo ga je poprilično i počnem kuhati. Sat, dva, tri, voda izvire iz one smese kao da je u šerpi gejzer. Prska okolo, zid liči na mural nekog slikara budućnosti. 7kg paprike se stislo taman za jednu majušnu teglicu.
Za ručak iznesem slavodobitno ajvar na sto. Probam jednu žličicu, paše uz pečenje. Tako, malo po malo, skoro svaki dan liznem tog ajvara. Susjeda mi negde posle Božića kaže da oni već sve pojeli, a ja se čudim, meni trajala do Uskrsa jedna tegla, a svaki dan jeli… Posle shvatim, ne pravi se tako ajvar.
Sad više ne pitam nego gledam.
Posle nekoliko godina rešim da se upišem u te ajvaruše. Prvo sam danima obilazila paprike, crvene, jedre, ravne.
Kupujem.
Pečem satima, smučio mi se život. Kažu mora se raditi s ljubavlju. Pokušavam se zaljubiti u paprike, napinjem iz petnih žila. Gledam ih zavodljivo kroz trepavice, osmehujem se, uvlačim stomak, a isturim prsa, zabacujem kosu, zavodim ih na sve načine. One me gledaju kao krava mrtvo tele, ne raguju, a i ja nikako da se zaljubim u tu gomilu crvenog užasa koja pravi haos u kuhinji.
Teram dalje.
Ma dostičiću vrhunac kulinarstva, napraviću ja tebe. Gledam ih neprijateljski. Nećeš milom, biće silom.
Sve to treba staviti poklopljeno u neku šerpetinu da prenoći. Naravno, nemam tako veliku, pa trpam u male, sve koje imam. Dva dana jedem suhu hranu ili iz zamrzivača.
Ono crvenio čudo se sleglo.
Sad ga cedim.
Ni za to nemam dovoljno sudova. Probala na vešalice od kaputa, spada paprika. Probala sa cediljkama za testeninu, čaj, male, proćiće zima dok se ocedi. U zlo doba ocedi se…
Kuhanje.
Što ću, kupim šerpetinu za kuhanje. Kuham, sat, dva, mešam, opet kuham, mešam kuham, mešam. Najzad gotovo.
Ponosno trpam u tegle i u špajz.
Kad smo počeli jesti, jedna tegla jedan dan… i ode zimnica dok si trepnuo.
Svi imaju taj ajvar, samo ja ne.
E, nećeš.
Mogla sam birati kupiti u radnji ili na pijaci.

Kupim gotov ajvar u radnji. Računam, bar znam ko ga je pravio. Neka kontrola, kakva takva, je tu. Kasnije pročitam u novinama da ima sve spremno, samo da počne. Čeka se tek tri, četiri godine, ali samo što nije počela raditi ta famozna laboratorija za kontrolu namirnica.
Otvaram teglu kupljenog ajvara. Ono nešto meko, vodnjikavo, neslano, nepečeno, da platiš da ne moraš jesti.Da nije crveno, nego neke druge boje, na primer braon, asocijacija bi bila nezgodna. Bilo mi malo čudno što je tako jeftino. Ma biću ove godine ajvaruša, pa kud puklo da puklo.
Ajvar izručim u šerpicu, dodam ulja, soli, ljute paprike i mešaj. Za divno čudo, dok sam varjačom mešala i igrala čačača ono gotovo.
Za večeru došli gosti.
Iznela sam pečene prasetine i ajvar. Oduševili se. Ajvar položio ispit. Postala sam ajvaruša,sve dok ne priznam da nije moje remek delo.
Ne znam da li zbog odojka ili ajvara, tek pitaju kad ću opet praviti večeru.

Rodilo, nije da nije, ali prošle godine.
Ove godine korpa odmara...

LJubav, ah ta ljubav mesečina zvezde, povetarac koji gvirka ili nosi pramenove kose.
Taj pramen koji bode oči pa načisto poludiš jer ti na nos padnu ružičaste naočale.
Cvetići cvetaju, gusenice, ne znam kako su do tog trenutka čučale negde u želucu, ili malo niže pretvaraju se u leptire. Kako lete tamo, pravo je čudo.
Ti si sretan cvrkućeš i lupetaš svakakve gluposti. Tragedija nastane kad se objekat tvoje sreće ne ponaša prema tvojoj zamisli. I sad kao patiš.
Boli te srce jer si ga dala tamo nekom i to bez operacije, čak nisi ni znala da si donator.
Kad ga ne vidiš ili ne dobiješ SMS stupaju na snagu metereološke promene. Sunčani dan postane kišan, zahladi i ne samo da si najnesretniji na svetu, nego ti se ni ne opstaje na planeti. I gle čuda stiže mejl, planeta počne da se okreće. Haos.
Matorci imaju objašnjenje, kažu, samo hormoni. Guglaš i vidiš da su to neke minijature koje skakuću po telu.
Kasnije mnogo kasnije doznaš da postoje i drugi hormoni koji prave karambole, puno ozbiljnije, ali njima ne pomaže SMS, cvrkutanje i povetarac.
Kasnije, mnogo kasnije shvatiš da problema ima svakakvih, a tek bola i patnji. Neki su lakše, neki teže rešivi.
Kasnije, mnogo kasnije poželiš da ti najveći problem u životu postane neposlat SMS, ali šipak, kad jednom odlete leptirići, obrao si zelen bostan, oni drugi hormoni preuzimaju inicijativu.
Zato dragi moji, ma kako šašavo zvučilo, pustite leptiriće što duže da vam budu razlog bola i patnje…
Šaljite mejl gde se očekuje, ne budite tvrdoglavi magarci
Ako neko nema mejl adresu može I poruka u boci… važno je samo razigrati leptiriće jer dok oni lepršaju, plešemo i mi...