AnaM

Stepenice
Prvi stepenik nekako sigurno izgleda, lako zakoračimo na njega. Ne bojimo se ni visine ni nestabilnosti .
Ohrabreni krenemo dalje, lako je. Ponekad preskočimo po koju stepenicu smijući se jurimo dalje, ali zato umemo i da zastanemo, da se odmorimo.
Ako nismo dobro odabrali stepenište, vratimo se koji korak, pa nekim drugim stepenicama, ali sve vode istom cilju, vrhu.
Neke stepenice vode do dvorca, druge na toranj, poneke na tavan, a neke samo do sledećeg kata.
Kad bi na početku znali tačno koliko stepenica imamo do krajnjeg cilja, i koga ćemo sresti... Možda bi se penjali brže, a možda sporije.
Kad krenemo moramo dalje do samog kraja.
Pitam se ponekad, zašto se neko penje merdevinama, a neko liftom??
Penjala sam se po merdevinama, hrabro stala na prvu prečku, pa drugu... treća nije izdržala, tras-bum puče i ja zabezeknuto sedoh na zemlju...
Možda je život kao stepenice, ali zemlja je zemlja i mogu reći da je dosta tvrda...
Zato pokušajmo napraviti pravi odabir stepenica…ako je to uopšte mmoguće…

Moj tjedan prošao, sretno sledećem blogeru...