AnaM

LJubav, ah ta ljubav mesečina zvezde, povetarac koji gvirka ili nosi pramenove kose.
Taj pramen koji bode oči pa načisto poludiš jer ti na nos padnu ružičaste naočale.
Cvetići cvetaju, gusenice, ne znam kako su do tog trenutka čučale negde u želucu, ili malo niže pretvaraju se u leptire. Kako lete tamo, pravo je čudo.
Ti si sretan cvrkućeš i lupetaš svakakve gluposti. Tragedija nastane kad se objekat tvoje sreće ne ponaša prema tvojoj zamisli. I sad kao patiš.
Boli te srce jer si ga dala tamo nekom i to bez operacije, čak nisi ni znala da si donator.
Kad ga ne vidiš ili ne dobiješ SMS stupaju na snagu metereološke promene. Sunčani dan postane kišan, zahladi i ne samo da si najnesretniji na svetu, nego ti se ni ne opstaje na planeti. I gle čuda stiže mejl, planeta počne da se okreće. Haos.
Matorci imaju objašnjenje, kažu, samo hormoni. Guglaš i vidiš da su to neke minijature koje skakuću po telu.
Kasnije mnogo kasnije doznaš da postoje i drugi hormoni koji prave karambole, puno ozbiljnije, ali njima ne pomaže SMS, cvrkutanje i povetarac.
Kasnije, mnogo kasnije shvatiš da problema ima svakakvih, a tek bola i patnji. Neki su lakše, neki teže rešivi.
Kasnije, mnogo kasnije poželiš da ti najveći problem u životu postane neposlat SMS, ali šipak, kad jednom odlete leptirići, obrao si zelen bostan, oni drugi hormoni preuzimaju inicijativu.
Zato dragi moji, ma kako šašavo zvučilo, pustite leptiriće što duže da vam budu razlog bola i patnje…
Šaljite mejl gde se očekuje, ne budite tvrdoglavi magarci
Ako neko nema mejl adresu može I poruka u boci… važno je samo razigrati leptiriće jer dok oni lepršaju, plešemo i mi...