AnaM

Slike...
U ljudskoj je prirodi da voli sve da ovekoveči.
Nekad su to prava remek dela, nekad brljotine.
Manje više svi imaju mobiteli sa jednom dve, tri kamere. Slike su boli glava, jedna lepša od druge zavisno gde okrenete mobitel. Postali smo svi umetnici.Samo cak, cak,i gotovo.
Ranije su bili foto aparati.
Na tržištu je bilo boljih, koji su zahtevali ruku majstora, oko sokola, ali i talenat. Izložbe poznatih fotografa, modeli, bile su tražene. Većina se, ipak, opredila za foto aparat zvani „idiot“ kojima je baš svako mogao slikati. I tako je postalo popularno pravljenje slika-fotografija. Minutama si stajao na nekoj steni ne bi li slika bila bolja dok se podese one blende, svetlost i ostali tandrmoljci.
Nekad nije bilo tako lako.



Prvo poziralo se satima za samo jednu sliku.Od milijuna ljudi tek jedan ili dva su slikali. I gnjavili su mnogo. Sad tap tap i deset slika iskoči na mobitelu. Oni stari majstori su mesecima slikali jednu sliku. Nisu imali ni neku konkurenciju, tek dva tri su imali talenat za slikarstvo, a od tih dva tri možda je jedan postao slavan, ali tek posle smrti. Kako li bi izgledao fotoblog sa tim slikama ne mogu ni pretpostaviti.
Sve u svemu, čudno je to slikarstvo, ali je slatko kad te okače u nekoj galeriji, ili se pojaviš na izložbi kao poznat i priznat a ne samo talenat u povoju...
Nije važno gde i kada, važno je imati ono zrnce talenta koje te izdvoji od ostalih... Govorimo o slikarstvu još uvek...

Zimski dan... nekad i sad...
Mnogo smo se raspekmezili. Pao sneg u sječnju čak 15cm, i zadržao se dva dana. Užas, sve stalo, hitna pomoć radi punom parom, putari zauzeti non stop. Metereološki alarmi u svim duginim bojama, škole se raspustile, roditelji zagrlili dečicu pa ih čuvaju od tragedije smrzavanja.
Nekad su zime bile drugačije.
Moj prvi radni dan 15.1, temperatura -20. Doterala se ja za posao, visoke pete, šal nonšalantno zabačen, kapica se nakrivila. Krenem i posle 2metra tras bum kao boing 9 poletim. Dok sam se podigla zaledila sam se načisto. Kosti čitave, sačuvale ih one ledene iglice koje se nisu otopile do proleća.
I deca su bila drugačija.
Natuku kapu na glavu, sanke preko leđa pa satima niz ulicu, mokri kao miševi. Sad je i skijanje fensi, gondole, ski pas i slični tandrmolji, nema ono uprtiš skije na rame pa peške do vrha planine. Uveče u krevetu vruća cigla da se noge ugreju.
Možda su bili ti obojeni alarmi, ne znam, mi smo videli samo belo, slikali se bez mobitela, onako, raširiš ruke pa se baciš u sneg.
Od škole do kuće tri zasede, U prvoj gomila grudvi pripremljena za dolazak „neprijatelja“ I u drugoj. Ko pređe prve dve zasede, treću neće sigurno, pojure ga drugari, natrpaju mu sneg iza vrata, a on se topi niz leđa do gaća. Svi smo se smejali i vraćali milo za drago vadeći grudve ledenice iz džepova.
Studenti nisu išli u teretanu. Imali su teretanu ispred kuće u vidu lopate... a moglo se i zaraditi nešto...
Ko zna u čemiu je stvar, u snegu koji se drastično smanjio, ili u nama što smo izgubili draž zime i njenih čarolija...
Mislim si nešto, nije do snega, do nas je...
nas je...

Dogodilo se to letos na negde +40.
Pozvali me da pročitam nešto što sam napisala, kao da se zbliže ljudi. Hoćeš se zbližiti rotkve strugane, ako ja budem čitala razbežaće se I ono malo što se sakupilo..
Kopirala sam iz knjiga delove koji su mogli biti interesantni, pa krenula među pisce.
Uglavnom su bili pesnici sa odličnim pesmama, onako zamišljeni, podignute jedne ruke prema suncu, poluzatvorenih očiju. Recituju oni, a mene uhvatila trema. Zaboleo me želudac, gledam neko prevozno sretstvo da pobegnem, a ono moje pisanje mi se učinilo glupo, gluplje ne može biti. Polako se šuljam prema izlazu, ali nemaš se gde ni sakriti, Sve se vidi.
Spaziše me.
Uhvati jedan mikrofon, pa se razdere na sav glas, pojačala mu nisu trebala.
-Naš poznati meca, sad će vam nešto-reče li odmeciti, tandrmoljati, tako nešto. Svi pogledaše u mene, a ja kao seoska nevesta u zemlju. Skoro se popiknuh od treme. Uhvatiše me u zadnji čas, a već sam videla spas u šumi. Glupo se smešim, i krenem na binu.Od panike ne vidim ni mikrofon, ni slova na onim papirima što sam pisala. Svi bulje u mene, kao da sam striptizeta.
Desnom rukom držim mikrofon, levom papire sa mojim načvrkanim textovima. Gledam u papir, nemam naočale, ništa se ne vidi. Vetar poče da pirka, lepršaju one papirčine, a još više moje srce.
Sunce pripržilo, oni na 2metra bulje u mene, ja vise ništa I ne vidim.
Tišina
Svi nešto čekamo.
Ne zna se što.
Što sam mogla, znam što je napisano, i krenem ozbiljno, onako izdaleka, kako sam došla iz grada na selo. Ubacih neke doživljaje na tom svom putu.
Neko se nasmeja.
Dobro je neće me gađati šišarkama.
Setih se kako sam pitala gde se u šumi uključuje električna pila, i kako se pali kosilica. Za mene je sav alat bio lopata, a romantične ruže ne skoče same na grane, za voće se moraš grabiti sa raznim bubama ako nećeš kemiju u vrtu. Izvori sa hladnom, pitkom vodu nisu u šumi, nego negde u dalekoj povjesti.
Setih se i onih pesnika od malo pre kojima sam se divila, pa gledam i ja u sunce, a ono pricvrčilo, pa mašem rukama, objašnjavam kako je to kad prvi put sedneš na travu, a ono potrefila na mravinjak.
Smeju mi se ljudi, neki i plješću, a organizator maše rukama kao da navija da nastavim.
-Nisam ti ja motrona pila koja se pali na+40,- viknem mu u mikrofon.
Posle mi rekli da sam odličan komičar i da su se svi zabavljali.
Uvežbala sam.
Gde i kako živimo, ili stalno da plačemo ili se svemu smijemo.

Rođendan...
Davno davno, u srcu Trešnjevke, samo što je osvanuo dan.
Provirila sam na svet.
Sve je bilo belo, hladno, mokro, užas.
Umesto nežne pahuljice pojavio se mali zmaj u podznaku.
Derala sam se koliko sam imala snage, ali badava.
Što sasm mogla, počela sam rigati vatru i boriti se i sama ne znam više sa čime.
Godine prolaze. Daleko sam od mesta moje prve borbe, četvrtak, vani je +18, život je prekrasan.
I??


Jutro 21.1., sve je belo, hladno, mokro, užas.
Nešto grebe, struže pod prozorom. Onaj romantičan sneg se topi, pa ujutro sve zaledilo.
Šetati po snegu koji je ledena kiša napravila poligonom za kako pasti, a ne polomiti se, nije primamljivo
Ali
Sunce stidljivo izlazi, u parkiću prve sanke, užurbani kupci svakodnevnih potrepština...
Divan dan, i moje je rođendan...
Velika virtuelna torta za blogere, a navečer otvaramo šampanjac ako bude zainteresovanih...
Živi vi meni bili i veseli...

PRIČA O ŽABAMA

Grupa žaba skakutala je pored obale.
Odjednom su dvije pale u duboku jamu.
Ostali su gledali svoja dva druga dole, kako pokušavaju iskočiti iz jame.
Kad su žabe videle koliko je rupa duboka, kreketale su im savete da skakanje ne bi imalo smisla jer jama je preduboka. Pametnije je odustati , smrt je neozbežna.
Jedna žaba poverovala je većini, brzo se dala obeshrabriti i umrla je.


Drugi su preostaloj žabi vikali, da se više ne muči, nego da bi se pomiri sa situacijom i spremi umrieti kao i ona prva.
Međutim, ova je i nadalje skakala, neumorno, žestoko i istrajno, sve više i više.
Još jednom je skupila sve snage i uspjela iskočiti iz jame.
Kada je sva iscrpljena pristigla gore, druge su je žabe upitale:
„Zar nas nisi čula? Mi nikada nismo mislili da bi bilo moguće iskočiti iz jame.”
No, ubrzo se pokazalo da je ova žaba nagluha. Cijelo je vrijeme mislila, da ju drugi ohrabruju i potiču da istraje!
Pa sad ti slušaj savete dobronamernika…

Samo da završe i odu...

Za Novu godinu svi donose sudbonosne odluke, pa kud svi tu I ja.
Izabrala sam živeti zdravo.
Da bi život poboljšali I bili sretni treba sitnice menjati. Nude više opcija u sretstvima informisanja. To je za one neinformisane, to nisam, idemo dalje.
Krenuću sa tim poboljšanjima, ne može škoditi.
Onu u zdravom tijelu, zdrav duh, ili kako imati idealnu liniju sam odmah odbacila. Već u prvoj rečenici su savjetovali buđenje u ranu zoru, hodanje po rosi i 10km laganog trčanja po okolini. Rano buđenje mi nije omiljeno, rosna trava je ispunjena jutarnjom toaletom kućnih ljubimaca, a 10km trčanja kroz grad ne mogu ni zamisliti. Zdravlje kakvo je takvo je, ne treba preterivati. Važno da ništa ne boli i da si izabrao opciju vaccinisan-nevaccinisan.
Odbijeno
Druga opcija je revolucija u kuhinji.
Kad se ja pojavim u kuhinji lonci zadrhte od straha, šerpe povuku svoje zagorele pozadine, a poklopci zajauču.
Kod mene je uvjek revolucija.
Plastika se pomirila sa emajlom, expres lonac zaljubio u tavu i svi se slažu. Što se tiče promene u izboru hrane, tu mi ni revolucija ne bi pomogla kad gvirnem u novčanik. Špargla, brancin, vrganji i slične stvari su postale egzotika i povukle se pred domaćim krompirom. Testenina caruje. Grah se za sad drži sa tendencijom da krene u retko viđene goste na stolu naročito od kad sam otkrila da je ukusnije kad se u njega gurne pršute, suhih rebara i slično društvo.
Odbijeno…revolucija dobijena.
Ostade mi romantično veče sa, pazi, sad nema više muž, obožavaoc I slični arhaični nazivi, sada je to partner...
To mi se dopalo, sveće, prigušeno svijetlo, romantična haljina sa karnerićima, hladan šampanjac, škampi, malo jača šminka. Sve sam tako sredila sa malim izmenama. Svetlo sam potpuno ugasila, a sveću sam imala samo jednu skinutu sa bora dok se još ukrašavao svećama, a ne kineskim. Haljinu sa karnerićima nemam, pa sam obukla traperice. Hladan šampanjac dobre marke, iz gore pomenutih razloga nije došao u obzir pa sam pivu stavila u vanglu za kolače. Škampe volim a la parizjen, a za to mi treba tri sata, ako izuzmem avionsku kartu i vreme da dođem do mora gde jedino ima sviježih, pa sam napravila palčinke sa orasima, kao afrodizijak. Probala sam jednom doneti škampe autobusom sa mora, izbacili me sa sve prtljagom još kod Delnica.
Malo jača šminka je ispala dobro pošto se retko šminkam maskara se osušila, pa sam je popljuckala i nakeljala po očima.
Prihvaćeno
Ispalo je malo drugačije. On je otvorio vrata, popiknuo se na stočić koji je romantično stojao pored vrata. Opsovao je i struju i ko ih postavi da maltretiraju narod i neke račune… Brzo sam prekinula paljbu zavodljivo se smeškajući.
Uplašemno me je pogledao
-Nije ti dobro??
Treptala sam zavodnički, ali mi je ona vražja maskara ušla u oči i izazvala potok suza… ona crvena krpa preko sijalice se upalila i počela smrditi.
Na kraju je sve ispalo dobro. On je zgrabio pivo, uvalio se u fotelju podigao noge na romantični stočić i pitao, žvaćući palačinke,
-U koliko počinje prenos utakmice.
Obavljeno
I sad ti se drži saveta iz novina…
Život se poboljšao, nisam ni primetila dok sam sklanjala romantični haos po kući…
Ne znam kako vi, ali kod mene sve odluke donesene u novogodišnjoj noći očito su izvršene…

Žena vozač
1. Ako je crveno na semaforu za STOJ
Zeleno za KRENI,
da li je žuto za NAŠMINKAJ SE??



2. U auto školi, žena
- Da li žena može da nauči kod vas da uparkira auto??
-Možda može, mi takav slučaj u praksi još nismo imali

Male šalice za kavu, veće za čaj...



U dobrom društvu sve je dobro...

Jesi li prošli već ti blagdani??



Kao što se vidi, jesu...

Svađajte se ljudi...
Televizor ili blog, pitanje je sad...
Slušam najnoviju raspravu za poboljšanje zdravlja, prvo mentalnog, pa onda i fizičkog. Učeni čovek na TV zapenušao objašnjavajući kako je stres poguban jer oslobađa...pa sad čitava plejada reči koje većini ništa ne znače, ali deluju impozantno. Ubacuje tu enzime, hormone, vitamine i ostale sićušne tandrmoljke koje prave krupne probleme. Prvo dovode do gojaznosti, pa onda opet gomila reči u kojoj je jedino poznato bubrezi, jetra, pluća. I ti poznati dobijaju bolesti poznate, manje poznate i nikad ne upoznate. Deluje zastrašujuće šta sve može taj mali vrag napraviti, a tek što radi kad ga nema...
I da ne poveruješ, svega se toga možeš rešiti ako ostaviš duhan, alkohol i sva ona mala zadovoljstva koja život znače. Da li treba sjahati sa bloga i izmaći se za spas, ili dežurati po celi dan, niko ne kaže, a možda i kaže a ja ne vidim.
Jeste li znali da i sport može biti opasan, najbolje su lagane šetnje. Lično mislim da bavljenje sportom zavisi od mnogo čega, prvenstveno od godina i zdravlja, ali što ja znam.
Uplaši me načisto. Sad se plašim i postova da neki ne skoči sa ekrana na mene što nisam dobra, što redovno ne komentiram anketu, samo gvirkam.
Što se naučnika tiče, spade da ne smem dići ništa teže od žlice, hodati samo kroz šumu bez neravnina, liftom i na prvi kat po mogućstvu skakajući po dve stepenice jer je to dobro za cirkulaciju. Nije mi jasno kako to izvesti, ali lepo zvuči... To mu je kao pisati post, komentirati druge, diviti se svakoj škrabotini kao da je klasik, a biti u isti čas dobronameran i iskren. Ne znam kako to izvesti.
Kad sam već načisto potonula obasja me sunce.
Ništa od toga ne vredi ako se ne svađate sa bliskim osobama, izlijete sve što se nakupilo tokom dana.
Procvetaćete.
Svađa uništava sve one male vragiće primoravajući ih da napuste organizam. Računam, uplaše od dreke pa pobegnu glavom bez obzira kod nekog dobrice na sportskom terenu.
Još je bilo objašnjenja, ali zapamtila sam da se mora svađati, najmanje dva puta na dan i ima da pucate od zdravlja.
Probaću, pa ću vam javiti.
Svađaću se sa svima koji mi dođu u vidokrug, znači i sa onima čije mišljenje ne cenite i sa kojima se slažete. Nikako se napumpavati lekovima... svađa je tu najvažnija.
Ne znam kako ću uspeti, jer nikad se ne svađam, samo se uvredim i odem...
Dosta, predugački post, posle mi vrag kriv...
Ako me nema, znajte neko ko ne prati nauku me isprepucao, makar samo i na blogu...