Dogodilo se to letos na negde +40.
Pozvali me da pročitam nešto što sam napisala, kao da se zbliže ljudi. Hoćeš se zbližiti rotkve strugane, ako ja budem čitala razbežaće se I ono malo što se sakupilo..
Kopirala sam iz knjiga delove koji su mogli biti interesantni, pa krenula među pisce.
Uglavnom su bili pesnici sa odličnim pesmama, onako zamišljeni, podignute jedne ruke prema suncu, poluzatvorenih očiju. Recituju oni, a mene uhvatila trema. Zaboleo me želudac, gledam neko prevozno sretstvo da pobegnem, a ono moje pisanje mi se učinilo glupo, gluplje ne može biti. Polako se šuljam prema izlazu, ali nemaš se gde ni sakriti, Sve se vidi.
Spaziše me.
Uhvati jedan mikrofon, pa se razdere na sav glas, pojačala mu nisu trebala.
-Naš poznati meca, sad će vam nešto-reče li odmeciti, tandrmoljati, tako nešto. Svi pogledaše u mene, a ja kao seoska nevesta u zemlju. Skoro se popiknuh od treme. Uhvatiše me u zadnji čas, a već sam videla spas u šumi. Glupo se smešim, i krenem na binu.Od panike ne vidim ni mikrofon, ni slova na onim papirima što sam pisala. Svi bulje u mene, kao da sam striptizeta.
Desnom rukom držim mikrofon, levom papire sa mojim načvrkanim textovima. Gledam u papir, nemam naočale, ništa se ne vidi. Vetar poče da pirka, lepršaju one papirčine, a još više moje srce.
Sunce pripržilo, oni na 2metra bulje u mene, ja vise ništa I ne vidim.
Tišina
Svi nešto čekamo.
Ne zna se što.
Što sam mogla, znam što je napisano, i krenem ozbiljno, onako izdaleka, kako sam došla iz grada na selo. Ubacih neke doživljaje na tom svom putu.
Neko se nasmeja.
Dobro je neće me gađati šišarkama.
Setih se kako sam pitala gde se u šumi uključuje električna pila, i kako se pali kosilica. Za mene je sav alat bio lopata, a romantične ruže ne skoče same na grane, za voće se moraš grabiti sa raznim bubama ako nećeš kemiju u vrtu. Izvori sa hladnom, pitkom vodu nisu u šumi, nego negde u dalekoj povjesti.
Setih se i onih pesnika od malo pre kojima sam se divila, pa gledam i ja u sunce, a ono pricvrčilo, pa mašem rukama, objašnjavam kako je to kad prvi put sedneš na travu, a ono potrefila na mravinjak.
Smeju mi se ljudi, neki i plješću, a organizator maše rukama kao da navija da nastavim.
-Nisam ti ja motrona pila koja se pali na+40,- viknem mu u mikrofon.
Posle mi rekli da sam odličan komičar i da su se svi zabavljali.
Uvežbala sam.
Gde i kako živimo, ili stalno da plačemo ili se svemu smijemo.
