AnaM

Zimski dan... nekad i sad...
Mnogo smo se raspekmezili. Pao sneg u sječnju čak 15cm, i zadržao se dva dana. Užas, sve stalo, hitna pomoć radi punom parom, putari zauzeti non stop. Metereološki alarmi u svim duginim bojama, škole se raspustile, roditelji zagrlili dečicu pa ih čuvaju od tragedije smrzavanja.
Nekad su zime bile drugačije.
Moj prvi radni dan 15.1, temperatura -20. Doterala se ja za posao, visoke pete, šal nonšalantno zabačen, kapica se nakrivila. Krenem i posle 2metra tras bum kao boing 9 poletim. Dok sam se podigla zaledila sam se načisto. Kosti čitave, sačuvale ih one ledene iglice koje se nisu otopile do proleća.
I deca su bila drugačija.
Natuku kapu na glavu, sanke preko leđa pa satima niz ulicu, mokri kao miševi. Sad je i skijanje fensi, gondole, ski pas i slični tandrmolji, nema ono uprtiš skije na rame pa peške do vrha planine. Uveče u krevetu vruća cigla da se noge ugreju.
Možda su bili ti obojeni alarmi, ne znam, mi smo videli samo belo, slikali se bez mobitela, onako, raširiš ruke pa se baciš u sneg.
Od škole do kuće tri zasede, U prvoj gomila grudvi pripremljena za dolazak „neprijatelja“ I u drugoj. Ko pređe prve dve zasede, treću neće sigurno, pojure ga drugari, natrpaju mu sneg iza vrata, a on se topi niz leđa do gaća. Svi smo se smejali i vraćali milo za drago vadeći grudve ledenice iz džepova.
Studenti nisu išli u teretanu. Imali su teretanu ispred kuće u vidu lopate... a moglo se i zaraditi nešto...
Ko zna u čemiu je stvar, u snegu koji se drastično smanjio, ili u nama što smo izgubili draž zime i njenih čarolija...
Mislim si nešto, nije do snega, do nas je...
nas je...