AnaM

Postoji bosanska pesma u kojoj Fati kao treba zlato, pa došla kod Muje. Mujo je poslao u magazu da uzme zlata koliko hoće.
Fata uđe u magazu sama, za njom Mujo zamandali vrata.
Tu magazu sam zamišljala kao veliki špajz u kome stoje u vrećama kukuruz, pšenica, ali ono zlato u vreći nikako mi nije pasovalo. Odgojili su me da ženskica može imati prstenje na ruci i još samo jedan komad zlatnog nakita. Ako natrpa više, liči na božični bor, što bi se reklo, prostača. I Fata sa vrećom zlata nije mi išla u glavu. I taj Mujo, zašto je zatvorio vrata??
Kasnije mi je pomalo bilo jasnije, sram ga bilo, tako on Fati.
Vremena se menjaju…
Imamo tri purana i jednu puricu. Ona purica, vragolanka, htela bi vreću zlata, i dere se po dvorištu. Purani se uzbunili, pa se kočopere, šetaju u krug, napuhnjavaju se. Vrte se i pokazuju koji je jači, bolji, lepši, sposobniji.
Purica se i dalje dere.

Potukoše se purani, jednog skoro ubili, morao se povući. Dva tek sad se napuhnjavaju i prave važni.
Purica ljuta kao puška, stane između njih dva. Ništa.
Gleda to sve graorasti petlić koji poštuje kokošiju hijerarhiju i povlači se pred glavnim petlom, pa ti pojuri puricu.
Trči tamo, trči vamo, ona dva se najzad razdvojiše, pojuriše petlića pa pravo u spavaonicu.
Purica ih gleda, pa ulete i ona u šupu, zamandali vrata.
Šta je dalje bilo, ne zna se, ali da je bilo bilo je…
Novo vreme novi običaji, i purice sad zamandale vrata ako hoće vreću zlata…