AnaM

četvrtak, 31.05.2018.

Biti il’ ne biti…

Biti il’ ne biti…
Krenem nevoljno, nogu pred nogu kao svatko ko ide gde mu se ne ide. Hodom kao usporen film Dolazim na autobusnu stanicu sa licem mučenika koga su osudili na giljotinu zuba pa krenuo na izvršenje kazne. Nestala mi volja za životom, gledam negde u daljinu, ali ne zaljubljeno, više kao tele koje vode na klanje. U meni volje i snage ni za pedalj (da li je pedalj mera za volju??). Laaaagaaanica ulazim u bus, baksuz požurio kao da je krenuo na feštu. Svađaju se oko mene oko neke utakmice, oko cena, plata, sve same gluposti. Nemam volju na život, ah, vah, mah, paćenica ja. Prag depresije.
I tad je počelo.
Ugledam na dnu autobusa slobodno mesto. Krv predaka zastruji mojim žilama. U boj… u boj… bićeš moj (više moje, ali se ne rimuje, pa da se ne pobune pesnici)
Sličnu misao imao je jedan dekica sa štapom, jedna studentkinja sa fasciklama verovatno se sud seli, pa honorarni nosač dokumentacije.
Jurimo svi ka kuli svetilji, ili mestu za sedenje pod otvorenim prozorom. Ostali su zatvoreni jer klima radi (radi na grijanje, ali nije bitno).


Najaviše šanse ima mlada devojka, ali je u prolazu potkači neki mobitelovac laktom, fascikle se razbacaše po busu i ona osta da ih kupi. Onaj sa štapom vitla sigurnim koracima napred.
-E, nećeš, - dohvati ga žena najboljih godina za rukav
-Sram te bio, u tvojim godinama, mene štipaš.
Ovaj se zabezeknu. Nije ženskice štipao jedno dvadeset godina, poče da joj objašnjava i izgubi prednost.
Zgodno sam građena, visoka, pa igrajući tvist, levo desno, poobarah protivnike nižeg rasta, koji se nisu nadali ataku.
Probijam se između putnih torbi i kolica za pijacu, kad konkurencija u vidu žene sa detetom. Već da odustanem, kad ona izađe na prvoj stanici.
-Moje si- uzviknuh pobedonosno, ponosno gledajući protivnike i ostale, kad uđe kontrola. Kako 60% nije imalo kartu, u štampedu napustiše bus, a moja pobeda dođe nekako bledo.
Badava pobeda ako se nemaš kome pohvaliti…
- 07:40 - Komentari (34) - Isprintaj - #