AnaM

1.Osvojiti neosvojivog

Obući dugu suknju. Nikako minić, jer iako se okreću za svakim, muški ne vole da „njihova“ lepša polovina pokazuje kolena. Kao slučajno zatvorite vrata i zakačite suknju pokazujući i što treba i što ne. Niste vi krivi, vrata su nepristojna. Ako imate kola zadnji model neke poznate marke i još crveni, metalik, zagarantovan vam je uspjeh kod onih kojima prolaze najbolje godine. Za mladje može i neki sport kupe.

2.Zadivite prijateljicu

Uvjek imate prijateljicu koja je izvrsna kuharica i na svaki vaš pokušaj da joj nešto ponudite pojesti, samo frkne nosom u stilu, gde bi ona to jela. Za nju naručite hranu u nekom dobrom, stvarno dobrom restoranu, možete kod Dražena, pozovite je i napravite paćenički izraz lica, pravdajući se da nije ništa uspjelo. Kad iznesete hranu na sto garniranu onim glupostima cvijetićima, svećama i sličnim tandroljcima, njen izraz lica biće dovoljan dokaz da ste uspjele.

3. Susjed dobar majstor

Uvjek se nudi pomoći. Kad dodje napravi takav haos po kući, kupi rezervnih djelova za tri stana i na kraju se uz gajbu piva konsultuje sa tri prijatelja, naravno na licu mjesta. Nemojte ga odbiti, nikad se ne zna, poplava u stanu....brrr, kao kod mene. Pozovite ga za promjeniti sijalicu. Sve pripremite, tri vrste sijalica, štedljive i rasipne, stube, čekić (ako ga treba udariti po prstima), i najvažnije DIVITE se svemu što je uradio. Može i pola gajbe pive i kad ode promjenite si tu sijalicu.

4.Slavlje

Na glavu su mi se popeli ti što zovu na slavlje bilo koje vrste i kao slučajno napomenu, donesi tortu mecabg tako je dobro praviš, svaki put je bolja. Ta torta je moj recept, otvorim frižider i špajzu sve povadim što može biti slatko, zamješam, i pomolim se da svi ostanu živi kad probaju. Moje torte nemaju ona slavna imena kao kod ostalih, ali mogu se jesti. Može i poprečnim putem, kupiti neku skromnu tortu u slastičari, nikako u samousluzi, te svi poznaju. Umutiti dosta šlaga i sesti u tortu da ne bude previše pravilna. Posle sve zakeljati šlagom . Ukusno, jeftino i brzo.

Toliko od mene...oduži se post...

Ugodan vikend

Ove purice imaju dušu, pitome su,
srce im je veliko, vidi se pametnice
Zaljubiću se u njih.
Hm, ali što moje koke imaju dobre batake...

Koko, volela bih da budem elegantna kao ti. Kako se to postiže??
Meni je mama koka govorila šešir se ne nosi na glavi, mora biti deo tebe.
To je elegantna žena.
Vi mladi to ne razumete.
Purice draga, malo treba za eleganciju,
samo da si takav rodjen.
Ili
Nositi jaknu kupljenu kod Kineza kao da je Diorov model,
a firmiranu robu oblačiti kao da si je kupila na buvljaku.
To ti je elegancija.

Posle uživancije na selu od vode koja je nadirala i gde treba i gde ne, Glavnokomandujući je pristao da odem u civilizaciju i odmorim se od vode.
I došla ja u stan. Uključila boljler, veš mašinu jer je zamazanih stvari bilo vagon, i blaženo se opustila. Docapkam ja do veš mašine, kad ono, šljic, šljic...voda. Mašina stala, namiguje na mene, a voda ne ide u odvod nego se preliva po pločicama...
Juriš pešadija dok susedima ne dodje voda, a meni susjed sa motkom... Pokupih nekako tu odvratnu vodetinu...i ujutro majstori.
Zvrrrrrrrrrrrrr
Ja sva sretna
Usta od uha do uha, a oni strogo gledaju. Ako je kod vas plaćate, ako nije, ne morate.
Ima logike zašto bih ja plaćala poplavu nekom u Zagrebu na primer. Stidljivo promrljah
-Kod mene je.
-Lepo ste nas dočekali, radićemo odmah.Neki nas dočekaju mrzovoljno, njih otkačimo. Ja ću gorku kafu, meni sladju, pivo ne pijem.
Dobro je, prijemni kod majstora položih i u glavi pišem naruđbe i trčim kupiti sok, da nije gaziran, a mineralnu sa dodatkom limuna i pivu za onog koji je pije, hladna, ali ne kao zmija, nego onako. Kako je to onako, pojma nemam.. .
Ponizno donosim kafu, vode, sokove, različite čaše da se zna koja je za vodu koja za sok. Da mi ne reče ja bih i kavu i sok i mineralnu sigurno stavila u tanjur, promešala i tako sarvirala. Onaj što ne pije pivo, pije rakiju.
-Nemam
- Kakva je to kuća gde nema rakije??Neka sačekaću da kupiš.
-Imaš li ti pepeljaru, ja ne mogu raditi ako ne pušim??
Ne znam zašto je tražio pepeljaru kad je gasio cigarete u saksije sa cvećem, a opuške bacao kroz prozor. Niko nije urlao da sam seljača koja baca smeće na glavu, pa se nadam da je svaki put promašio prolaznike. Trčala sam za njim sa deset pepeljara, ali nisu one, što on reče, nisu mu merak.
-Razvaljuje on cevi, i samo izdaje naredjenja
-Krpa, ja trčim sa krpom, kofa, ja opet, ekser. Tu ja stadoh. Koliki li mu treba.??
- Kako koliki da pričvrsim sajlu da je mašina ne povuče. Vi žene sve ne znate koliki treba, a znate i tu ućuta.
Sad mi je bilo jasno, i odoh po alat. Naravno od deset nijedan nije valjao, pa sam donoslila sve što je ličilo na neku kočnicu za sajlu, pleteće igle, šrafcigere, vikler iz ko zna koga veka. Za hvala sam dobila da se odmah vidi kako pojma nemam i da mu je dosadilo da radi kod neukih neškolovanih ljudi.
Onaj drugi me upita imam li ja ikakve škole. Onako, kažem ja. Čija je ona bijela kuta što sam je uzeo za reče nešto pojma nemam šta, samo ono bijelo je mislena imenica i sve se poderalo.
Šta ću kuda ću pokorno priznadoh da je moja. Ako u zdravstvu radite, pa makar ste samo portir na ulazu, svi će vam opisati sve svoje simptome od kada su se rodili, bolesti uže i šire familije, ako ima vremena na red dolazi i susedstvo.
Znaš li ti koliko vode ima čovjek??
Nešto preko 92%
E, tu sam te čekao. Donesi još pive i po kafu, smeje se on.
Ja pomislih na vodu u selu, kad sam sa metlom vitlala po terasi, dok je vetar lepio kosu, mokru majicu, lupao bose noge. To bi našim blog pesnicima bilo sexi pojava, ali glavnokomandujući je rekao da izgledam sa metlom kao vještica na godišnjemi još se smijao... Ne možeš pobeći od sudbine, tako ni ja ovih dana od vode. Kako sam vodenjak, momentalno sigurno imam 99% vode u sebi.
Sledećih tri sata bilo je trčanje sa kofama, krpama, kavama. U stanu bi se ugodno osjećao samo nilski konj. Sve što voli je imao, i blato i vodu na sve strane i razbacane stvari. Na kraju su mi krpe ponestale, ja ipak nemam tvornicu krpa, pa sam počela donositi sve što je moglo upijati vodu.
Posle tri sata ostala sam na bojnom polju kao pobednik. Majstori su otišli. One zadnje krpe, majice, su poneli da im se nadje. Satima sam ribala, čistila, crnilo je izbijalo. Toliko mi se smučila voda da me je užas hvatao i pod tušem. Sve sam mislila nešto će se otkačiti, i majstori će ponovo uleteti.
Pokorno sam se vratila na selo, pilićima, ćurićima, mačorima a sa vrata Glavnokomandujući reče.
-Nema više leta, treba da ispraznimo bazen.
-Voda upomoć... Gde sad da pobegnem??

Vrata su se burno otvorila
Nisu ih zadržale ni šarke, ni veliki kamen...



Lipa je zaplakala...



Ljuljaška zadrhtala



Ruža zajecala, mačak se uplašio



Smokva prosula svoje plodove



Štap se naljutio



Sve je to podsmešljivo posmatrala stara ruža, misleći,
Ne može mi niko ništa...
Imam snagu i iskustvo generacijama skupljano...

Neko je lupkao na vrata.
Kad sam otvorila tata jež, mama jež
i mališan jež su uplašeno, gladno gledali.
Otrčala sam po mlijeko,
ali mama i potomak su već pobjegli,
a hrabri tata se sakrio u žbun lavande,
ne primećujući pratioca puža...

Mislimo da će sve večno trajati.

Uvjek ćemo biti mladi, lepi, pametni.
Hm... nećemo sad gledati u ogledalo.
Ja imam neko antipatično ogledalo koje pokazuje
i kad sam raščupana, i namrštena i još koješta,
ali nećemo o tome.
Ja mu se samo isplazim i nasmijem.
Što će jadno ogledalo, nasmije se i ono meni.

Reč je o prolaznosti.
Nikad se ne zna što će biti sledećeg trenutka...
Misao je duboka, ne može biti dublja, naravno kad ju je meca smislio...
Ove dve slike deli samo 5 minuta.



Cap ca rap i

Bio je vašar, a na njemu kao na vašaru
Za lude glave tu su kape,
torbe za sačuvati želje, nade i maštu,
i ružičaste naočale za bolji život...

Ako vam je neko ukrao srce,
može se zameniti slatkim, veselim, šarenim

Zamislimo život kao šećerlamu, punu bombona, i slasti...

Mislim da bi nam to brzo dosadilo
i pustili bi slatko otužne balone u nebo snova,
i vratili se reali, teškoj,ali našoj,
jer život nije mašta
nego večito davanje, uzimanje, borba...

Došao je iz kutije za cipele i imao sreću da rano detinjstvo provede u malom kavezu.
Stalno se gurao, bežao i želeo izaći napolje.
Došao je taj dan.
Snažno je zakukurikao i poleteo u opet ogradjen prostor.

Matorke, koke silikonke,
ljubopitljivo su ga gledale.

Nije bio zadovoljan ogradjenim prostorom, hteo je dalje, dalje, put zvijezda. Bar da može preći u onaj veliki, ogroman prostor i trčati... trčati.
Jednog dana, neko je ostavio malo otškrinuta vrata.
Poveo je celo svoje društvo u slobodu...

Sloboda, raširio je krila, zakukurikao i sretan poleteo napred.
Purani su se zaleteli na malo jato, koke zakokodakale i počele kljucati po mladim kokama, a glavni Petao, dika kokošinjca ga je tako čvrknuo u glavu, videći konkurenciju, da je odmah stigao do zvezda.
Mecabg je uletela medju njih pokušavajući razdvojiti zaraćene.
Puran ju je dobro čvrknuo i naučio pameti. Vikala je da svako ide tamo gde stanuje, ali je nisu previše slušali, sve dok nije stigao Glavnokomandujući i zaveo red.
Svi su se pokorno vratili u bazu, ali mali petlić i dalje čeka da neko zaboravi vrata, a za svaki slučaj vredno trenira skakanje na ogradu, ali tajno da mu ne poseku krila.
Ponekad mislim da smo i mi svi kao taj petlić. Poleteli bi, ali nemamo hrabrosti ili nam krila nisu dovoljno jaka...

Mnogo dugačko.
Ja ne bih čitala, a vama na volju…
Moj savjet, malo čitajte, malo preskočite...

Uvek sam zamišljala tu depresiju kao neku dostojanstvenu gospođu koja sedi na ljuljaški i ljulja se zagledana zamišljeno u daljinu. Povremeno uzdahne. Ruke okrenutih dlanova malo podigne , pa ih bespomoćno spusti ponovo uzdahnuvši. U mojoj mašti ta gospodja depresija je imala tamni šešir, kragnu visoko podignutu uz grlo, i obavezno čipkastu maramicu, jer kakva bi to tuga bila kad se ne bi maramica bela od batista prinosila očima. Mogla je da dođe u obzir i papirnata maramica, ali tog trenutka kad bi gospođa Depresija prinela papirnatu maramicu očima, one su nekako gubile taj bledo teleći pogled, i ona bi nestajala kao magla. Ne, maramica ne može biti papirnata.

Koliko god sam se trudila da sretnem tu gospođu, ili da padnem u depresiju, nikako mi nije polazilo za rukom. Dosta su tome doprineli i ljudi oko mene koji su se uporno trudili da odgode, ako ne i da spreče taj susret.
Nisam se ni rodila. Mirno sam depresivno, dremuckala u maloj sobici sa vodicom koja me je ljuljuškala u sigurnosti mog trenutnog boravka. Da je po meni, još bih tamo plivuckala. Čula sam iz daljine neke glasove koji su govorili da nije važno da li je muško ili žensko, samo da je zdravo. Onako depresivno naivna samo sam se nasmešila i strpala prst u usta. Kako su to oni videli, pojma nemam tek počeli su da se dive, da viču, smeju se, kao da sam upravo predložena za dobitnika Nobelove nagrade. Neki ženski glas je govorio da treba da slušam klasičnu muziku da bih bila, nešto što nisam razumela. Mora da je to nešto mnogo strašno, jer čim smo otišli do mene je doprla muzika trubača. Kasnije sam čula da smo to išli u neku Guču gde su trubili u sav glas, posle je do mene dopreo neki miris , kažu roštilja, i ja sam se energično pobunila. To je bila greška, trebala sam da se ljuljuškam u onoj vodici. Izbacili su me iz Guče po nekom drndavom punom rupa putu. Jurili smo sve dok nas neki ljubazni čika nije zaustavio. Mora da je nešto jako ružno napisao jer su do kraja diskutovali povišenim tonom ko je kriv za prekoračenje brzine. Ništa od moje blažene depresije.
Sad ću ja da im pokažem. Primirila sam se, nisam se ni mrdnula, ali i to je bila greška. Počeli su da lupkaju po meni, da me guraju, nešto smrdljivo sam osetila i na svoj užas počela sam da se krećem u neželjenom pravcu, one vodice nije bilo, a meni je bilo grozno. Izletila sam napolje videla neke izbezumljene oči sa krpama na ustima. Htela sam da se nasmešim, ali bilo je tako hladno. Zaurlala sam.
-Hoću natrag, pustite me.
Neki glupan je počeo da me bije, urlala sam još jače. Mora da je to bilo protivzakonito jer su me vezali. Nisam mogla da mrdam ni nogama ni rukama, samo pomalo glavom, ali i ona je bila kao neka vekna umotana. Kakav bezobrazluk i ne poštovanje.
Nisam imala vremena ni da se naviknem na društvo, odveli su me, kažu kući. Nije mi se dopalo. Taman se malo ugrejem neko počne da me odvija, da provetrava sobu, da me kvasi vodom i nekim masnim papirima. Strašno, kad tad nisam pala u depresiju, nikad neću.
Dolazili su i neki što se zovu gosti. Ti su mi se još manje dopadali. Govorili su.
-Neka je živa i zdrava, biće muško drugi put.
-Nije važno što je žensko, šteta samo što je plavo.
-Što je jaka, stegla mi prst kao da je dečko.
Ne znam šta mi je nedostajalo da budem taj muški bebac, mora da je to mnogo važno. Možda jednom i saznam šta je to. Za sada se niko ne izjašnjava.
Požurila sam da prohodam i da se rešim svih onih bebećih muka. Mislila sam da je najvažnije da prestanu da mi govore onako glupo, da ih ništa ne razumem, mimice, maja maja lutkice, kazi miju, kazi pipipip, kako kaze koka kokoda ko ko da. Nisam se spremala ni za mačku da mijaučem ni za kokošku da kokodačem, što se ispostavilo da i nije potpuno nepotrebno ženskoj bebi. Ne znam kako su očekivali da progovorim normalno, kad su svi oko mene govorili neki bebeći jezik koji ne postoji. Pre sam mogla da progovorim kineski, jer smo stalno nešto kupovali kod Kineza. Hteli su da me vode i kod logopeda jer nisam htela da govorim reči sa r. Lepo su me molili kazi liba, kazi tlanvaj, kazi maija, to je bila tetka. Izmedju sebe su govorili drugačije i na sva njihova nastojanja ja sam ili grčeviti držala usta zatvorena ili progovorila riba, tramvaj, Marija.

Jedva sam čekala da krenem napolje sama. Kako smo stanovali na spratu, čim bih došla do vrata našao bi se neko da me uhvati za ramena i okrene prema prozoru
-Vidi ptičicu kako ti se smeška.
Ptica se uopšte nije smeškala, ali nisam umela da im to objasnim.
Od svih igračaka volela sam najviše mecu, verovatno zato što me je on jedini razumeo. Volela sam ja i loptu, ali su mi je oduzeli jer sam nepogrešivo sa njom gadjala u staklene predmete koji su se meni za inat rušili i razbijali. Obično su to bili neki jako vredni predmeti koje je sigurno Rokfeler doneo na poklon da se nadju mojoj lopti na putu. Sudove za kuvanje, male kuhinjice, lutkice i usisavače nikad nisam volela, kad sam odrasla to se još i pojačalo.
Komšinica je imala ogromnog psa. Obožavala sam ga, i on mene, kad bi me video potrčao je prema meni, ja smejući se prema njemu. Obavezno bi se susret završio mojim sedanjem na pod, dok me pas liže po licu rukama, a ja ga vučem za uši. Svi veliki ljudi oko nas su odmah skočili i razdvojili nas
-Jadno dete, vidi što ju je pas uplašio.
Psa su udarali po njušci i vikali na njega dok je skičao
Ne znam zašto su veliki ljudi tako nerazumni i ne vole da se igraju.
Ostao mi je moj meca da ga vodim u šetnju. Jednog dana mi je to i uspelo. Neko je ostavio otvorena vrata, samo sekund. Ja sam zgrabila mecu i pojurila napolje. Uhvatila sam se za gvozdenu ogradu i krenula dole. Učili su me da idem niz stepenice držeći nekog za ruku.
-Prvo spusti jednu nogu, pa na drugu stepenicu drugu, pa opet tako.
Nije mi se to dopalo, a i mnogo je sporo. Spuštala sam se sedeći po stepenicama i za čas bila dole. Jedan čika mi je ljubazno otvorio ulazna vrata, posle su ga grdili. Ljubaznost se nikad ne ceni. Stanovali smo blizu parka punog ljuljaški, tobogana, klackalica, divota. Do parka je trebalo samo preći ulicu. Jako je blizu, a ja sam već velika, imam dve godine. Neki ljudi su čekali, pa sam za svaki slučaj stala pored neke žene. Kad je krenula ona , krenula sam i ja. Čovek iz automobila je vikao
-Ludačo, sa detetom ideš na crveno, mogao sam da vas ubijem.
Ona mu je nešto pokazala rukom, zavrtela je šaku levo desno, na šta joj je on pokazao prst. Ja sam prešla u park i ostavila ih da se svadjaju.
Divno sam se zabavljala, igrala sam se sa ostalom decom i niko mi nije branio da se penjem po ogradici, spuštam toboganom i bacam pesak na glavu. Kad sam ogladnila stala sam kod nekog deteta koje nije htelo da jede i počela da mljackam. Žena me je sažaljivo pogledala
-Jesi li gladna?
Kimnula sam glavom. Dala mi je sendvič. Bio je divan ogroman komad hleba sa paštetom. Kod kuće dobijem mleko u koje nešto stave, nešto zdravo. Kod kuće stavim sve u usta, a onda dunem, to se nikome ne dopada kao meni. Posle je ona žena rekla svom detetu isto ono što meni kažu
-Deca u Bijafri su gladna, a ti izvoljevaš.
Kad sam bila žedna pila sam vodicuu iz bazenčića, jako zgodno, na istom mestu možeš oprati i ruke i napiti se.

Kad mi se već prispavalo, došao je neki čovek i pitao me
-Kako se zoveš? Sa kim si došla da se igraš?
-Sa mecom.
-Gde ti je meca?
-Nije bio dobar pa sam ga ostavila.
-Kako se zoveš?
Nisam htela da mu kažem. Imao je uniformu i gledao me je odozgo, nije hteo da čučne. Navalio je sa pitanjima, ali baš nisam htela da mu kažem. On je sam pogodio. Smešio se i kazao
-Znam, ti se zoveš AnaM.
Nasmejala sam se i ja i dala mu ruku. Odveo me u kola i malo smo se vozili, onda su došli moji mama i tata, ljubili su me, plakali, i zahvaljivali onom čoveku. Ja sam pozdravila sve one simpatične čike i rekla im
-Doćiću ja opet.
-E, nećeš više reče moj tata i pogleda me strogo. Posle mi je rekao da su me uhapsili zato što sam otišla bez pitanja u park. Ja sam ga pogledala ispod oka, ako su me uhapsili zašto su mi dali olovku i papir i rekli da crtam dok ne dodju mama i tata.
Sa mnom nije bilo dosadno, a ni vremena za depresiju.
Dok si lupio dlanom o dlan došlo je vreme za školu.
Nism bila oduševljena, ali su rekli da moram da idem jer su svi u porodici išli. Ja sam imala žarku želju da prekinem tu tradiciju, ali porodica je bila jača od mene. Znala sam odmah da mi se neće dopadati, ali šta vredi kad nemam kome da kažem.
Nisu mi dali da se obučem kako ja hoću, nego su me obukli kao klovna u cirkusu, natrpali sto kila knjiga u neku torbetinu i rekli da se radujem što ću imati puno drugova i drugarica. Pokušala sam da objasnim da mi je sasvim dovoljno ovih drugara iz ulice, ali izgleda da se u školu ide iz nekog drugog razloga.
Od samog početka mi se nije ništa dopalo. Prvo su nas pitali kako se zovemo. Sve devojčice su imale divna imena Rosalija, Anita, Sara, Tea, ja sam promumlala moje, ali su navalili da jasno i glasno kažem. Ono AnaM je bilo bedno. Onda su počeli sa punim imenom i prezimenom, svi su se normalno zvali Jovanović, Petović, Marković, ja opet nešto... uf samo sam mislila kad će ta škola da završi.
Imala sam mogućnosti da padnem u depresiju od tuge sa imenom, ali sam bila tvrdoglava i tvrdila da imam internacionalno ime jer ću putovati u Ameriku u Pariz i Beč. I to sve odjednom. Bojala sam se da ako izaberem samo jedno ne bude dovoljno. Upalilo je, svi su me gledali kao putnicu za inostranstvo na privremneom rasporedu u njihovoj školi. Kako je to došlo mom tati do ušiju pojma nemam, ali mi je tri dana držao bukvicu u stilu: koja ovca svoje runo krije onde nema ni ovce ni runa.
Naravno sa školom dolazi i ljubav. Nisam se zaljubila u nekog drugara iz razreda, ili bar u nekog iz ulice, ne, ja sam se zaljubila u glumca iz neke serije. Gledala sam seriju, pa reprizu, patila kad ga nema , stajala pred ogledalom zamišljajući ga kako dolazi u našu školu, pa u naš razred, pa gleda samo mene. Držala sam poluotvorena usta jer mi se činilo da je tako zavodnički, da me je jedna drugarica pitala da li me boli zub. Znala sam da ne živim u bajci, moja realnost je pobedila i ubedila sam sebe da je nemoguće da ga vidim. Neki put je bolje da se bajke ne ostvare. Moja ljubav, dečak iz mojih snova najavio je dolazak u našu zemlju. Tri dana nisam spavala. Išla bih ja i na aerodrom da ga dočekam, ali me nisu pustili. Nisam mogla ni u hotel da idem da ga vidim, ostalo je samo da ga gledam na TV ekranu. Tu gde je moja ljubav počela naglo se i završila. Moj dečak je u medjuvremenu odrastao, dobio trbuščić i a izgubio kosu. I pored najbolje volje nisam mogla da patim za tom ljubavi. Eto šta mi uradi televizija. Bilo mi nešto glupo da padam u depresiju zbog nekog ko me nije pogledao ni sa ekrana.
Sve moje drugarice su patile, bile zaljubljene i padale u depresiju kad bi ih dečko ostavio. Ja sam se baš trudila, ali imala sam neku glupu teoriju. Ako je ostavim dečka, htela sam da ga ostavim i šta ima da patim i budem depresivna.
-Videćeš kad te neko ostavi kako je to teško. Nećeš pitati šta je depresija, znaćeš.
I ostavi mene dečko, lep kao glumac, visok, tamne oči, svetla lepršava kosa, beli zubi, a pametan, pametan da čim nešto kaže meni se neki čvor zaveže u stomaku pa ne mogu da zinam. I sad ja patim, ali nikako ono pravo, da padnem u depresiju. I sretnem ja njega posle nekog vremena. Kaže on meni
-Šta ima mala? Kako si?
-Dobro.
-Jesam li ti nedostajao? Ceri se on na mene. Ja se setim kako me je ostavio, kao je izašao sa devojkom iz razreda do mog, kao mi je propalo veče i koncert na koji smo trebali zajedno da idemo, a on otišao sa njom. Sve se nešto nakupi u meni, ma koja depresija, kako je stajao ispred mene ja lagano podignuh nogu, zamahnuh malo u nazad i šutnuh ga. On samo jeknu
-Šta bi?
-Ništa, nije te valjda zabolelo, muškarčino?
Okretoh se i dostojanstveno odoh, a srce samo što ne iskoči od straha šta će sad da bude. Kad sam otišla daleko u sigurnost, okretoh se... on stoji, pognuo se i došao nekao jadan i kosa nekako mu ulepljena. Duboko uzdahnuh i krenuh dalje.
Život tera svoje, prijatni i neprijatni trenuci. Sećam se kad sam na fakultetu morala da žabi dekapitujem, otsečem glavu. Ja uhvatila žabu, ona se uplašila ja još više, žaba iskočila iz ruke, ja na vrata, padoh na ispitu. Sad čujem EU zabranila te vežbe, kao oni kažu nehumane su, meni više liči da se kaže nežabeće su, ali valjda EU bolje zna.
Letos na +40 čekam bus da me preveze, ona Zvezda upekla, mozak da provri. Na vestima kažu šetkaj i flašu sa vodom nosi, a ja stojim pod onom pečurkom i mislim : ko li te projektova tako blesavo, niti praviš hlad, niti čuvaš od vetra, a na tu klupicu možeš da sedneš jedino ako imaš rezervne pantalone da se presvučeš. Gledam one ljude kako svi kao balerine u jednom pravcu gledaju, pa se onda kao po komandi okrenu. Gledam i nešto mislim, ako sad ne dodje bus moj broj, ima da dodje garant gospodja Depresija i da me načisto potopi.
Imam ludu sreću, uvek naidje neki bus, pa i kad nije moj broj malo vetar pirne, pa život teče dalje.

Čekam, ali nemam vremena za depresiju, Ja otišla malo u civilizaciju, koke otišle kod purana, mali pilićima ojačala krila pa ih skupljam po susedstvu. Mačor Albi zna da ne sme da pridje, a boji se i purana, pa ne pomaže. Susedov mačor bio žedan pa se popeo na bazen pun hlora, piti vodu. Od užasa da će se utopiti, pa do pomisli da se drži kandjicama i može sve potopiti ako probuši bazen, nisam imala vremena da se depresiram. Bacila sam se na njega kao u američkom filmu heroine. Mačak je skočio gracilno, a ja sam upala u bazen smočila se do pola i to gornju polovinu. Svima je bilo smešno, a meni i nije… Na ovoj slici se cerekam, ali u zbilji sam drugačije izgledala…

rel="gallery[1408200833]" target="_blank">

U zadnje vrijeme osjećam da je sreća na moj strani.
Udarila, pa ne može biti bolje.
Prosudite

U polju deteline ne samo da sam našla detelinu na sa tri lista,
nego i nešto što će natjerati suze protivnicima …

Nije da se hvališem, ali vozim crvena otvorena kola

Plaža na koju ja idem zabranjena je običnim smrtnicima,
samo ja i Glavnokomandujući se na njoj brčkamo.

Ovo egzotično cvijeće retko ko ima u svom vrtu,
sirotinja gaji ruže i orhideje.

U lov na opasne divlje životinje idem svaki dan

Fotosafari sa divljim mačkama
drugo ime je za adrenalin koji se luči

Nisam snob, ali družim se samo sa odabranim društvom,
plava krv ili pozamašan račun u banci

Sportske aktivnost se podrazumevaju,
iako ne jurim neku medalju,
više sam za konkretne rezultate…

Za kraj sam ostavila poslasticu.
Moda je najvažnija. Nema modne revije koju nisam posetila i
snabdela se najnovijim modelima.

ass="blog-image-gallery">

Sinki priča... Za one koji ne gledaju kraj...
Zaspala sam na travi. Varljivo letnje sunce promaljajući se iza čudnih oblaka, prevarilo me je.
Osetila sam tvoje prisustvo. Držala sam čvrsto zatvorene oči ne bi li san ostao i ti bio u mom naručju kao nekad.
Nisam osetila suzu koja je lagano klizila niz obraz. Tako mi nedostaješ.
Svaki dan je počinjao sa tobom, doručkovali smo zajedno, išli u duge šetnje, trčali žalom. Kad si otišao, poneo si deo mene sa sobom, deo mojeg srca, deo mojih radosti. Malo je reći da sam te volela. Nisam umela živeti bez tebe. Znala sam da ćemo se jednom rastati, jednom, posle mnogo godina provedenih zajedno, ali nisam želela da verujem da će taj dan doći.
Nisam želela nekog drugog. Nisam želea da neko ide tvojim stopama, mazi me, raduje se onom što si ti voleo. Ti si bio jedini, neponovljivi, ti si mi bio sve na svetu.
Jednom su me pitali
-Koga na svetu najviše voliš. Ko je jedini za tebe??
Pomislila sam na tebe, ali sam znala da me ne bi shvatili. Rekla sam neko ime... Svi su mislili da je to neki tajni obožavalac, nisu znali da je to tvoje ime.
Ne, to nije san. Osećam dodir na ruci, hej, nemoj me ljubiti. Vlažan jezik briše moju suzu. Otvaram širom oči i susrećem se sa tamnim, crnim, veselim, okicama. Gledam i ne verujem. Kako se usudjuje?' I veseli lavež malog šteneta... Smejem se i plačem. Ne, neću te... a pasić trčkara oko mene, žedan je gladan...
Samo ću te nahraniti, malo vodice. Ma šta, ta zdelica je nekom pripadala, neka sada bude tvoja. Nahranjen, napojen, maše repićim. Samo ću ga malo prošetati, onda ide tamo gde je bio do sada...
Samo još jednu noć...i ovu drugu...samo da malo poraste... Mislim da bih ga mogla nazvati Maleni, ne Samo, će više pasovati. Mali Samo i veliki mecabg, to će biti drugari...

Ko kaže da na Balkanu nema avijacije??

Neobavezno razmišljanje ...

Gost na mom blogu, aforističar Voja Radovanović

Bebe i poslanici …
Da je naša demokratija još u povoju, pokazuje i najnovije istraživanje na slučajnom uzorku, koje dokazuje da izmedju beba i poslanika postoji dosta sličnosti…ali i po neka razlika…
Ono što odmah pada u oči je to…da se rodjenju bebe najviše raduju roditelji i rodbina…dok se kod onoga ko je postao poslanik osim bliže i dalje familije…podjednako raduju i svi oni kojima je u kampanji obećao da će ih se setiti čim udje u skupštinu…
Onda je dalje primećeno…da bebe obožavaju da ih nosite u naručju…dok poslanici više preferiraju…da ih nosite na grbači…
Takodje…za bebin normalan razvoj je jako bitan san…pa tako ona spava više puta u toku dana...i tu nema pravila…Po pravilu…poslanik spava samo dok je u skupštinskoj klupi…
Jedna od sličnosti je i ta…da u svom voznom parku…i beba i poslanik imaju svoja kolica…a u njima ih obično drugi voze…
Što se tiče razlika…zna se da beba sa 12 meseci samostalno jede…dok je poslanik navikao…drugi da ga hrani…
Za bebe se takodje zna da sa sedam meseci vide spektar boja…dok se za poslanika sumnja…da bez obzira na godine…vidi samo stranačke boje…
Što se govora tiče…beba progovori još prve godine…Dok poslanik ni za 4 godine u Skupštini, ne progovori ni reč…
I za kraj…kako navode u ovom istraživanju…kada se beba uneredi…potrebno joj je promeniti pelene…kada se poslanik nadje u sličnoj situaciji…on menja temu…zamenjuje teze…ili promeni stranku…i opet izgleda kao nov…

Šta ko kaže poslije seksa?


OVAN: Super! Idemo još jednom!

BIK: Šta ima za mezit, draga?

BLIZANCI: Sad kad smo to obavili, dušo, morali bismo malo porazgovarati o seksu!

RAK: Udaj se za mene, ljubavi!

... ... LAV: Fantastično! Zar nije bilo fantastično! (pljeskajte, molim!)

DJEVICA: Ustani, vidiš da moram promeniti posteljinu!

VAGA: Ako je tebi bilo dobro, bilo je i meni!

ŠKORPION: Da li bi me sad, kad je sve gotovo, mogao odvezati?

STRJELAC: Ne zovi ti mene, ja ću pozvati tebe!

JARAC: Ljubavi, ostavi mi vizit-kartu.

VODENJAK: Mogli bismo ponoviti, ali bez odeće!

RIBE: Ne kaže ništa, plače... I nikad nećete doznati da li zato što je bilo dobro ili zato što je bilo loše. xD

Nešto staro,
nešto novo
nešto sveže
nešto zastarelo, ali uvjek je SINKi priča, Sinki...


Nedostaješ mi…
Moje usne te jutros nisu dotakle. Mislila sam da ćemo kasnije...
Više nikad neću ostaviti za kasnije. Bez tebe sam slaba, nervozna, ne mogu raditi, ne umem živjeti bez tebe.
Kako sam uopšte živela bez tebe ikad?
Kad sam te toliko zavolila?
Tvoja vrelina me privlači. Dodir na usnama. Neke prijateljice, kažu, ma, ja volim hladno. Hladno? Ako nemam tvoju vrelinu, tvoju slast, tvoju strast, kako ću razbuktati svoju?
Što te želim sad.... želim te više od ičega.... Usne su mi suve, želim da ih dotakneš...
Nema te, a ja osećam tvoj miris... ne neću... ne želim to... hoću da budem jača. Zašto me progoni tvoj miris i u snovima?
Sedela sam u kafiću, bez tebe. To nije to. Srkućem neki sok, a u meni plamti želja za tobom.
Volim kako me opuštaš, činiš srećnom, nikad mi te nije dosta, nikad...
Videla sam te sa drugom, smejala se pričala, čak je i cigaretu zapalila. Znam da to voliš. Htela sam da joj pridjem, da te samo dotaknem,da te otmem, ali iskreno da ti kažem, bilo bi me sram, a tako sam te želela.
Svi te imaju, samo ja ne.
Zamena? Probala sam, ali, nije to, to.
Ne želim zamenu.
Želim tebe.
Želim te... želim, vrisnula bih iz glasa. Kazali su mi da ne pretjerujem, trebam te ostaviti.
Ma, šta se zlopatim, uzeću te, sad, odmah, idem... ne mogu više, to su gluposti, odricanje...
Čemu?
Zašto?
Nema na svetu ništa kao ti. Sve sam probala.
Nikakv dodatak mi ne treba uz tebe.
Da odem ne znam kud, opet je uzalud. Neka bude šta hoće.
Osećam sreća je blizu, imaću te.
Neka svi kažu da sam slaba, ali idem da stavim vodu i popiću te, slatka moja ljubavi, u jednom dahu, dotaknuću te, jezikom probati, usnama poljubiti, osetiti kako me greje tvoja vrelina, znam zajecaću od uživanja, uvek sam te volela više nego što sam želela uf... moja crna kavica....

Mir, tišina. Ne znam kako, ali u apoteci je uvjek hladno i svi šapuću.

U bijelim kutama apotekarice sve važne nešto kao pipkaju kutijice, slažu redove već složenih lekića. Kad udjete gledaju vas nekako sa visine. Može imati i 150 cm, a vi 190, ona gleda nekako odozgo. Malo napući usta u stilu šta si ti zamišljaš gde si došao.
Da li ste primetili kako izgledaju?
Obavezno su plavuše (nije pod “moralno” prirodne), našminkane pomalo srednjevekovno, kosu stalno zabacuju i dodiruju rukama, sigurno provjeravaju da li im je još na glavi. Na prstima gomila zlatnog prstenja sa kamenčinama, komotno mogu od njih napraviti temelje vikendice. Imaju nokte kao i sav ostali svijet, ali su njihovi više nalik nekim kandjama, ofarbane svim duginim bojama. Stalno se zagledaju u onim grdnim ogledalima, dive se same sebi.
Kad ih nešto pitaš, pogledaju onako odozgo, kao one su posisale svu pamet ovog svijeta, i postave ti takva pitanja, pred svim onim ljudima, da propadneš u zemlju, još očekuju da im i odgovoriš. Baš me zanima kako bi se osećale da njih tako nešto pitaš.
-Imate li stolicu
-Ne nemam sedim na podu dok ručam, pokušate biti duhoviti, ali to ne pali.
Ni slučajno nemojte pitati nešto za prijatelja.Jedan fini gospodin u najboljim godinama tražio za prijatelja vijagru.

-Za prijatelja, dreknu ona da se čulo u drugu ulicu. Znam, nije za vas.

Pakosno se nasmija i počne objašnjavati kako sad muški čim napune trideset dve godine dolaze po vijagru.Onaj mučenik pokušava zaustaviti bujicu objašnjenja, ali ona kao navijena.
Potencija, pa impotencija, pobeže čovek i bez vijagre i bez aspirina koji tobož kupuje.
Udje jučer neki čovek u apoteku
-Dajte mi viagru za vikend
-Aha, onu jaču.
-Ma slabiju, jača mi treba kad radim.
Izvadi ti ona i jaču i slabiju i onu srednju i samo ga merka. Podiže upitno oči
-Još nešto?
-Da, molim vas i žensku viagru i da mi objasnite kako se koristi...tačno...Ne razumem se, pa da ne pogrešim.
Preznoji ti se apotekarica, poče mu objašnjavati... aplikacija
-Šta je to? Aplikacija? Objasnite vi meni to običnim jezikom.
Objašnjava ona, objašnjava, više ne dodiruje ni kosu, maše rukama, jedva čovek ukapira, a samo što mu nije nacrtala, ali ne ume da crta, pa ne može.Više ga i ne pita treba li još nešto, jedva čeka da izadje iz apoteke, ali sad on sam traži.
-I dajte mi neki šeširić
-Kakav šeširić? Sad već malo opreznije pita ona
-Kako šta je, dajte mi durex, imam ja pare, neću običan.
-Koji?
-Šta koji, zar postoji više vrsta??
Izvadi ti ona ravno deset raznih, a svaki druge boje. Čeka on da mu objasni, šta će kud će, poče...

-Imate zeleni, žućkasti, ružičasti, narandjasti, crni, sivi, zeleni, bordo, plavi, ljubičasti.
-I?
-Šta i?
Pa kakva je razlika, znaš ap’tekarka, ja sam ti daltonist., nego, kaži ti meni za svaki, kako deluje.
-Ovaj je tanki za bolji osjećaj, ovaj ima duplu zaštitu, ovaj je rebrasti, ovaj ima ukus voća, ovaj ima produžno uživanje, ovaj izaziva nežno golicanje...
-Ček`, ček` kakvo golicanje? I šta ima da uživa?? Ko uživa??? Kakvo voće sad, šta to pričaš???
-Hoćete li vi kupiti taj durex, ili me zafrkavate? Iznervira se farmaceutkinja.
-Još od viagre, kolegice,još od vijagre. Sad me je jedan udavio sa sličnim pitanjima, pa da vidim kako drugi reaguju...
Možda se dogodilo, a možda i nije...Prosudite...
Neko to rešava bez vijagre...

Preko sedam gora i sedam mora, preko sedam blogarnika bio je tajanstveni ćurkarnik



Tu je stanovao Ćurko, bio glavni, najpametniji, najzavodljiviji, jednom reči ćurkbloger klasa,
Znao je on da je za sve liste, koja je važna a koja je za pacere, ali najviše se pribojavao doći na listu Jelovnik.



Purenko mu je bio glavna opasnost.
Nikad se ne zna kad će doći iza ledja i napisati nešto što će se dopasti ostalim stanovnicima ćurkarnika.
I on je znao da je glavni, najpametniji, najzgodniji, tiha patnja svih koka koje znaju da gvirnu u čurkarnik

Na sve strane koke, pravi izazov za petla iz susedstva


Da je lijep, lepota, a da voli koke, voli.
Vole i one njega i sve čekaju red, isplati se kod takvog lepotana biti u haremu.

Čurko i Purenko su voleli da se nadju i proćakulaju


Koke su ih zdušno ogovarale


Albi nije oduševljen sa brbljanjem ptica koje su se pojavile ko zna od kud.
Spas traži u kući koja valjda ima nekog gazdu.


Dok Čurko i Purenko nadmeću se svojim postovima, sve lepši od lepšeg, Petao obavlja , svoju ulogu


Sveža pokolenja vežbaju za okršaje koji ih čekaju.
Na mladima svijet ostaje…
Da im je lako, nije, velika konkurencija...

Odoh ja nahraniti koke, a vi komentirajte da padnem u nesvjest od sreće...

Nekad je nebo bilo prekriveno oblacima obojenim sunčevim zracima...





Stalna na tom svijetu samo mijena jest


I oblaci su sada drugačiji, proomjenili se...





Meni se ovi novi ne dopadaju, a vama??

Ruža, proglašena za kraljicu cveća.
Da li zabog lepote, mirisa ili bodlje kojom se brani, a još bolje napada...

Usamljena lepotica pogledala je prijateljicu na svojem stablu...

Osmejhnula se susjedi

Tamno crvena, vatrena glavica, gleda sa svojim potomcima malo sa visine. Ona je ruža ljubavi...

Pusti te romantične tandrmoljke o ružama, ja sam gladan

Da, da, ruža boje moga vrata, jaka stvar...

Trku oko lepote posmatrao je stari žbun cveća koga je olujna kiša bacila na ogradu, polomila grane i uništila cvijetiće
-Uživajte u životu dok možete. Nikad ne znate kad može doći neka oluja sa tučom...

.
Najzad nam je krenulo

Novo vreme traži nove izazove.

Put od lista kukuruza, preko sretstva informisanja bio je lagan, jednim potezom se nije moglo mnogo uraditi. Neke stvari su nam išle na ruku i dodjosmo do finalnog proizvoda.
1...2...3... tu smo mi.