AnaM

Sinki priča... Za one koji ne gledaju kraj...
Zaspala sam na travi. Varljivo letnje sunce promaljajući se iza čudnih oblaka, prevarilo me je.
Osetila sam tvoje prisustvo. Držala sam čvrsto zatvorene oči ne bi li san ostao i ti bio u mom naručju kao nekad.
Nisam osetila suzu koja je lagano klizila niz obraz. Tako mi nedostaješ.
Svaki dan je počinjao sa tobom, doručkovali smo zajedno, išli u duge šetnje, trčali žalom. Kad si otišao, poneo si deo mene sa sobom, deo mojeg srca, deo mojih radosti. Malo je reći da sam te volela. Nisam umela živeti bez tebe. Znala sam da ćemo se jednom rastati, jednom, posle mnogo godina provedenih zajedno, ali nisam želela da verujem da će taj dan doći.
Nisam želela nekog drugog. Nisam želea da neko ide tvojim stopama, mazi me, raduje se onom što si ti voleo. Ti si bio jedini, neponovljivi, ti si mi bio sve na svetu.
Jednom su me pitali
-Koga na svetu najviše voliš. Ko je jedini za tebe??
Pomislila sam na tebe, ali sam znala da me ne bi shvatili. Rekla sam neko ime... Svi su mislili da je to neki tajni obožavalac, nisu znali da je to tvoje ime.
Ne, to nije san. Osećam dodir na ruci, hej, nemoj me ljubiti. Vlažan jezik briše moju suzu. Otvaram širom oči i susrećem se sa tamnim, crnim, veselim, okicama. Gledam i ne verujem. Kako se usudjuje?' I veseli lavež malog šteneta... Smejem se i plačem. Ne, neću te... a pasić trčkara oko mene, žedan je gladan...
Samo ću te nahraniti, malo vodice. Ma šta, ta zdelica je nekom pripadala, neka sada bude tvoja. Nahranjen, napojen, maše repićim. Samo ću ga malo prošetati, onda ide tamo gde je bio do sada...
Samo još jednu noć...i ovu drugu...samo da malo poraste... Mislim da bih ga mogla nazvati Maleni, ne Samo, će više pasovati. Mali Samo i veliki mecabg, to će biti drugari...