Pregled posta

Borba za depresiju ili moje odrastanje.

Mnogo dugačko.
Ja ne bih čitala, a vama na volju…
Moj savjet, malo čitajte, malo preskočite...

Uvek sam zamišljala tu depresiju kao neku dostojanstvenu gospođu koja sedi na ljuljaški i ljulja se zagledana zamišljeno u daljinu. Povremeno uzdahne. Ruke okrenutih dlanova malo podigne , pa ih bespomoćno spusti ponovo uzdahnuvši. U mojoj mašti ta gospodja depresija je imala tamni šešir, kragnu visoko podignutu uz grlo, i obavezno čipkastu maramicu, jer kakva bi to tuga bila kad se ne bi maramica bela od batista prinosila očima. Mogla je da dođe u obzir i papirnata maramica, ali tog trenutka kad bi gospođa Depresija prinela papirnatu maramicu očima, one su nekako gubile taj bledo teleći pogled, i ona bi nestajala kao magla. Ne, maramica ne može biti papirnata.

Koliko god sam se trudila da sretnem tu gospođu, ili da padnem u depresiju, nikako mi nije polazilo za rukom. Dosta su tome doprineli i ljudi oko mene koji su se uporno trudili da odgode, ako ne i da spreče taj susret.
Nisam se ni rodila. Mirno sam depresivno, dremuckala u maloj sobici sa vodicom koja me je ljuljuškala u sigurnosti mog trenutnog boravka. Da je po meni, još bih tamo plivuckala. Čula sam iz daljine neke glasove koji su govorili da nije važno da li je muško ili žensko, samo da je zdravo. Onako depresivno naivna samo sam se nasmešila i strpala prst u usta. Kako su to oni videli, pojma nemam tek počeli su da se dive, da viču, smeju se, kao da sam upravo predložena za dobitnika Nobelove nagrade. Neki ženski glas je govorio da treba da slušam klasičnu muziku da bih bila, nešto što nisam razumela. Mora da je to nešto mnogo strašno, jer čim smo otišli do mene je doprla muzika trubača. Kasnije sam čula da smo to išli u neku Guču gde su trubili u sav glas, posle je do mene dopreo neki miris , kažu roštilja, i ja sam se energično pobunila. To je bila greška, trebala sam da se ljuljuškam u onoj vodici. Izbacili su me iz Guče po nekom drndavom punom rupa putu. Jurili smo sve dok nas neki ljubazni čika nije zaustavio. Mora da je nešto jako ružno napisao jer su do kraja diskutovali povišenim tonom ko je kriv za prekoračenje brzine. Ništa od moje blažene depresije.
Sad ću ja da im pokažem. Primirila sam se, nisam se ni mrdnula, ali i to je bila greška. Počeli su da lupkaju po meni, da me guraju, nešto smrdljivo sam osetila i na svoj užas počela sam da se krećem u neželjenom pravcu, one vodice nije bilo, a meni je bilo grozno. Izletila sam napolje videla neke izbezumljene oči sa krpama na ustima. Htela sam da se nasmešim, ali bilo je tako hladno. Zaurlala sam.
-Hoću natrag, pustite me.
Neki glupan je počeo da me bije, urlala sam još jače. Mora da je to bilo protivzakonito jer su me vezali. Nisam mogla da mrdam ni nogama ni rukama, samo pomalo glavom, ali i ona je bila kao neka vekna umotana. Kakav bezobrazluk i ne poštovanje.
Nisam imala vremena ni da se naviknem na društvo, odveli su me, kažu kući. Nije mi se dopalo. Taman se malo ugrejem neko počne da me odvija, da provetrava sobu, da me kvasi vodom i nekim masnim papirima. Strašno, kad tad nisam pala u depresiju, nikad neću.
Dolazili su i neki što se zovu gosti. Ti su mi se još manje dopadali. Govorili su.
-Neka je živa i zdrava, biće muško drugi put.
-Nije važno što je žensko, šteta samo što je plavo.
-Što je jaka, stegla mi prst kao da je dečko.
Ne znam šta mi je nedostajalo da budem taj muški bebac, mora da je to mnogo važno. Možda jednom i saznam šta je to. Za sada se niko ne izjašnjava.
Požurila sam da prohodam i da se rešim svih onih bebećih muka. Mislila sam da je najvažnije da prestanu da mi govore onako glupo, da ih ništa ne razumem, mimice, maja maja lutkice, kazi miju, kazi pipipip, kako kaze koka kokoda ko ko da. Nisam se spremala ni za mačku da mijaučem ni za kokošku da kokodačem, što se ispostavilo da i nije potpuno nepotrebno ženskoj bebi. Ne znam kako su očekivali da progovorim normalno, kad su svi oko mene govorili neki bebeći jezik koji ne postoji. Pre sam mogla da progovorim kineski, jer smo stalno nešto kupovali kod Kineza. Hteli su da me vode i kod logopeda jer nisam htela da govorim reči sa r. Lepo su me molili kazi liba, kazi tlanvaj, kazi maija, to je bila tetka. Izmedju sebe su govorili drugačije i na sva njihova nastojanja ja sam ili grčeviti držala usta zatvorena ili progovorila riba, tramvaj, Marija.

Jedva sam čekala da krenem napolje sama. Kako smo stanovali na spratu, čim bih došla do vrata našao bi se neko da me uhvati za ramena i okrene prema prozoru
-Vidi ptičicu kako ti se smeška.
Ptica se uopšte nije smeškala, ali nisam umela da im to objasnim.
Od svih igračaka volela sam najviše mecu, verovatno zato što me je on jedini razumeo. Volela sam ja i loptu, ali su mi je oduzeli jer sam nepogrešivo sa njom gadjala u staklene predmete koji su se meni za inat rušili i razbijali. Obično su to bili neki jako vredni predmeti koje je sigurno Rokfeler doneo na poklon da se nadju mojoj lopti na putu. Sudove za kuvanje, male kuhinjice, lutkice i usisavače nikad nisam volela, kad sam odrasla to se još i pojačalo.
Komšinica je imala ogromnog psa. Obožavala sam ga, i on mene, kad bi me video potrčao je prema meni, ja smejući se prema njemu. Obavezno bi se susret završio mojim sedanjem na pod, dok me pas liže po licu rukama, a ja ga vučem za uši. Svi veliki ljudi oko nas su odmah skočili i razdvojili nas
-Jadno dete, vidi što ju je pas uplašio.
Psa su udarali po njušci i vikali na njega dok je skičao
Ne znam zašto su veliki ljudi tako nerazumni i ne vole da se igraju.
Ostao mi je moj meca da ga vodim u šetnju. Jednog dana mi je to i uspelo. Neko je ostavio otvorena vrata, samo sekund. Ja sam zgrabila mecu i pojurila napolje. Uhvatila sam se za gvozdenu ogradu i krenula dole. Učili su me da idem niz stepenice držeći nekog za ruku.
-Prvo spusti jednu nogu, pa na drugu stepenicu drugu, pa opet tako.
Nije mi se to dopalo, a i mnogo je sporo. Spuštala sam se sedeći po stepenicama i za čas bila dole. Jedan čika mi je ljubazno otvorio ulazna vrata, posle su ga grdili. Ljubaznost se nikad ne ceni. Stanovali smo blizu parka punog ljuljaški, tobogana, klackalica, divota. Do parka je trebalo samo preći ulicu. Jako je blizu, a ja sam već velika, imam dve godine. Neki ljudi su čekali, pa sam za svaki slučaj stala pored neke žene. Kad je krenula ona , krenula sam i ja. Čovek iz automobila je vikao
-Ludačo, sa detetom ideš na crveno, mogao sam da vas ubijem.
Ona mu je nešto pokazala rukom, zavrtela je šaku levo desno, na šta joj je on pokazao prst. Ja sam prešla u park i ostavila ih da se svadjaju.
Divno sam se zabavljala, igrala sam se sa ostalom decom i niko mi nije branio da se penjem po ogradici, spuštam toboganom i bacam pesak na glavu. Kad sam ogladnila stala sam kod nekog deteta koje nije htelo da jede i počela da mljackam. Žena me je sažaljivo pogledala
-Jesi li gladna?
Kimnula sam glavom. Dala mi je sendvič. Bio je divan ogroman komad hleba sa paštetom. Kod kuće dobijem mleko u koje nešto stave, nešto zdravo. Kod kuće stavim sve u usta, a onda dunem, to se nikome ne dopada kao meni. Posle je ona žena rekla svom detetu isto ono što meni kažu
-Deca u Bijafri su gladna, a ti izvoljevaš.
Kad sam bila žedna pila sam vodicuu iz bazenčića, jako zgodno, na istom mestu možeš oprati i ruke i napiti se.

Kad mi se već prispavalo, došao je neki čovek i pitao me
-Kako se zoveš? Sa kim si došla da se igraš?
-Sa mecom.
-Gde ti je meca?
-Nije bio dobar pa sam ga ostavila.
-Kako se zoveš?
Nisam htela da mu kažem. Imao je uniformu i gledao me je odozgo, nije hteo da čučne. Navalio je sa pitanjima, ali baš nisam htela da mu kažem. On je sam pogodio. Smešio se i kazao
-Znam, ti se zoveš AnaM.
Nasmejala sam se i ja i dala mu ruku. Odveo me u kola i malo smo se vozili, onda su došli moji mama i tata, ljubili su me, plakali, i zahvaljivali onom čoveku. Ja sam pozdravila sve one simpatične čike i rekla im
-Doćiću ja opet.
-E, nećeš više reče moj tata i pogleda me strogo. Posle mi je rekao da su me uhapsili zato što sam otišla bez pitanja u park. Ja sam ga pogledala ispod oka, ako su me uhapsili zašto su mi dali olovku i papir i rekli da crtam dok ne dodju mama i tata.
Sa mnom nije bilo dosadno, a ni vremena za depresiju.
Dok si lupio dlanom o dlan došlo je vreme za školu.
Nism bila oduševljena, ali su rekli da moram da idem jer su svi u porodici išli. Ja sam imala žarku želju da prekinem tu tradiciju, ali porodica je bila jača od mene. Znala sam odmah da mi se neće dopadati, ali šta vredi kad nemam kome da kažem.
Nisu mi dali da se obučem kako ja hoću, nego su me obukli kao klovna u cirkusu, natrpali sto kila knjiga u neku torbetinu i rekli da se radujem što ću imati puno drugova i drugarica. Pokušala sam da objasnim da mi je sasvim dovoljno ovih drugara iz ulice, ali izgleda da se u školu ide iz nekog drugog razloga.
Od samog početka mi se nije ništa dopalo. Prvo su nas pitali kako se zovemo. Sve devojčice su imale divna imena Rosalija, Anita, Sara, Tea, ja sam promumlala moje, ali su navalili da jasno i glasno kažem. Ono AnaM je bilo bedno. Onda su počeli sa punim imenom i prezimenom, svi su se normalno zvali Jovanović, Petović, Marković, ja opet nešto... uf samo sam mislila kad će ta škola da završi.
Imala sam mogućnosti da padnem u depresiju od tuge sa imenom, ali sam bila tvrdoglava i tvrdila da imam internacionalno ime jer ću putovati u Ameriku u Pariz i Beč. I to sve odjednom. Bojala sam se da ako izaberem samo jedno ne bude dovoljno. Upalilo je, svi su me gledali kao putnicu za inostranstvo na privremneom rasporedu u njihovoj školi. Kako je to došlo mom tati do ušiju pojma nemam, ali mi je tri dana držao bukvicu u stilu: koja ovca svoje runo krije onde nema ni ovce ni runa.
Naravno sa školom dolazi i ljubav. Nisam se zaljubila u nekog drugara iz razreda, ili bar u nekog iz ulice, ne, ja sam se zaljubila u glumca iz neke serije. Gledala sam seriju, pa reprizu, patila kad ga nema , stajala pred ogledalom zamišljajući ga kako dolazi u našu školu, pa u naš razred, pa gleda samo mene. Držala sam poluotvorena usta jer mi se činilo da je tako zavodnički, da me je jedna drugarica pitala da li me boli zub. Znala sam da ne živim u bajci, moja realnost je pobedila i ubedila sam sebe da je nemoguće da ga vidim. Neki put je bolje da se bajke ne ostvare. Moja ljubav, dečak iz mojih snova najavio je dolazak u našu zemlju. Tri dana nisam spavala. Išla bih ja i na aerodrom da ga dočekam, ali me nisu pustili. Nisam mogla ni u hotel da idem da ga vidim, ostalo je samo da ga gledam na TV ekranu. Tu gde je moja ljubav počela naglo se i završila. Moj dečak je u medjuvremenu odrastao, dobio trbuščić i a izgubio kosu. I pored najbolje volje nisam mogla da patim za tom ljubavi. Eto šta mi uradi televizija. Bilo mi nešto glupo da padam u depresiju zbog nekog ko me nije pogledao ni sa ekrana.
Sve moje drugarice su patile, bile zaljubljene i padale u depresiju kad bi ih dečko ostavio. Ja sam se baš trudila, ali imala sam neku glupu teoriju. Ako je ostavim dečka, htela sam da ga ostavim i šta ima da patim i budem depresivna.
-Videćeš kad te neko ostavi kako je to teško. Nećeš pitati šta je depresija, znaćeš.
I ostavi mene dečko, lep kao glumac, visok, tamne oči, svetla lepršava kosa, beli zubi, a pametan, pametan da čim nešto kaže meni se neki čvor zaveže u stomaku pa ne mogu da zinam. I sad ja patim, ali nikako ono pravo, da padnem u depresiju. I sretnem ja njega posle nekog vremena. Kaže on meni
-Šta ima mala? Kako si?
-Dobro.
-Jesam li ti nedostajao? Ceri se on na mene. Ja se setim kako me je ostavio, kao je izašao sa devojkom iz razreda do mog, kao mi je propalo veče i koncert na koji smo trebali zajedno da idemo, a on otišao sa njom. Sve se nešto nakupi u meni, ma koja depresija, kako je stajao ispred mene ja lagano podignuh nogu, zamahnuh malo u nazad i šutnuh ga. On samo jeknu
-Šta bi?
-Ništa, nije te valjda zabolelo, muškarčino?
Okretoh se i dostojanstveno odoh, a srce samo što ne iskoči od straha šta će sad da bude. Kad sam otišla daleko u sigurnost, okretoh se... on stoji, pognuo se i došao nekao jadan i kosa nekako mu ulepljena. Duboko uzdahnuh i krenuh dalje.
Život tera svoje, prijatni i neprijatni trenuci. Sećam se kad sam na fakultetu morala da žabi dekapitujem, otsečem glavu. Ja uhvatila žabu, ona se uplašila ja još više, žaba iskočila iz ruke, ja na vrata, padoh na ispitu. Sad čujem EU zabranila te vežbe, kao oni kažu nehumane su, meni više liči da se kaže nežabeće su, ali valjda EU bolje zna.
Letos na +40 čekam bus da me preveze, ona Zvezda upekla, mozak da provri. Na vestima kažu šetkaj i flašu sa vodom nosi, a ja stojim pod onom pečurkom i mislim : ko li te projektova tako blesavo, niti praviš hlad, niti čuvaš od vetra, a na tu klupicu možeš da sedneš jedino ako imaš rezervne pantalone da se presvučeš. Gledam one ljude kako svi kao balerine u jednom pravcu gledaju, pa se onda kao po komandi okrenu. Gledam i nešto mislim, ako sad ne dodje bus moj broj, ima da dodje garant gospodja Depresija i da me načisto potopi.
Imam ludu sreću, uvek naidje neki bus, pa i kad nije moj broj malo vetar pirne, pa život teče dalje.

Čekam, ali nemam vremena za depresiju, Ja otišla malo u civilizaciju, koke otišle kod purana, mali pilićima ojačala krila pa ih skupljam po susedstvu. Mačor Albi zna da ne sme da pridje, a boji se i purana, pa ne pomaže. Susedov mačor bio žedan pa se popeo na bazen pun hlora, piti vodu. Od užasa da će se utopiti, pa do pomisli da se drži kandjicama i može sve potopiti ako probuši bazen, nisam imala vremena da se depresiram. Bacila sam se na njega kao u američkom filmu heroine. Mačak je skočio gracilno, a ja sam upala u bazen smočila se do pola i to gornju polovinu. Svima je bilo smešno, a meni i nije… Na ovoj slici se cerekam, ali u zbilji sam drugačije izgledala…

rel="gallery[1408200833]" target="_blank">

Post je objavljen 16.08.2014. u 16:48 sati.