AnaM

Obećan mi je bolji život, život na visokom nivou



Malo sam se smrzla od večitih obećanja…



Sigurna sam da ću brzo stići u tu obećanu budućnost



Ako ne na dva točka, sa četiri sigurno…



Hm…tim vlakom putujemo kratko, tek nekih šezdesetak godina…



Svetla, blistava, bogata, budućnost me očekuje…



Ko čeka taj dočeka
Ko ne dočeka, baš se načeka…

Od prvog našeg susreta postao si deo mog života.
Sećam se tog ranog jutra, mog uzdrhtalog srca od nestrpljenja da ga što pre vidim. Bio je sa drugarima, miran, nezainteresovan. Krenula sam ka njemu, ukopala se dodirnula ga i prošaputala
-Ti i nijedan drugi.
Zavolela sam te na prvi pogled, dodir. Nisam ni slutila kako ćemo dugo biti zajedno. Veze takve vrste preko deset godina za mene su bile nemoralne. Čudila sam se kako neko može tako dugo biti zajedno, kako ne poželi novu ljubav.
Bili smo mladi, nestašni. Po danu smo skitali gde nam je palo na pamet, noću bi se zavukli na neki splav, kafić, uživali u druženju. Vreme je prolazilo, savetovali su mi da te ostavim. Znala sam da treba da se razdvojimo, ali prvo nisam htela, a posle nisam mogla. Obožavala sam s tobom ići na izlete, obilaziti sve moguće i nemoguće destinacije. Bila sam ti pva i jedina, ljubomorno nisam dozvolila nikom da te pipne.
Leto smo provodili u Grčkoj, obilazili spomenike, istraživali sve moguće i nemoguće kamenje nadajući se da je baš taj kamen gurao Sizif. Skoro smo se strmeknuli sa nekle ivice provalije da bi slika bila bolja. Uživala sam. Bukvalno u svakom trenutku se radovala životu.
I…
On je samo stao, nije mogao više. Njegovo lečenje bi koštalo kao svetog Petra kajgana i priznajem, htela sam da ga ostavim i vratim se sama kući. Naravno, u pomoć mu je pritekao neki glupi zakon, policajac je rekao da ne mogu sama natrag, on je u mom pasošu i mora samnom preko granice. Bezobraznik, nazvao te je smećem. Poludela sam. Dobro dobro, prešli smo granicu, da ne pričamo kakve si mi zbog toga probleme napravio. Priča je za tri posta, kilometarska…
Sad si star, nemoć te sve više obuzima. Mislila sam proći će, ali svaki čas ti nešto nedostaje. Raširim oči od užasa kad kašljucaš, muka mi je kad ne možeš dalje, a panika kad staneš i ni makac. Simptomi tvoje nemoći su na svakom koraku. Taman mislim, biće kao nekad, a ti zabrljaš. Sećaš li se kad smo tri mesca bili razdvojeni zbog neke moje glupe greške? Verno si me čekao, a ja sam besnela što ne možemo u neku skiterajku.
Za Uskršnje praznike bilo je kao nekad. Peli smo se na planinu, pijuckali kavicu u restoranu, i sad si miran, zadovoljan. Potrošio si više na sebe nego ja, tvoja hrana je sve skuplja, o ostalom da ne pričam, ali volim te. Kako novčano stojim, teško da ćeš dobiti naslednika, ali ko zna zbog čega je to dobro, ti dragi, maleni, mili, slatki, najbolji na svetu, jedino moj, automobilčiću…

Za Uskrs se boje jaja, zar ne...
I ja sam ih obojila.
U jednoj je ruci crveno, u drugoj moja omiljena boja zelena.
Molim daltoniste da sledeće godine ne prodaju boju za jaja.

Ti si deo mog života.
Rodila sam se za željom za tobom. Prvi put sam te srela kao devojčica, zgrabila te ručicama i nisam ispuštala. Plakala sam kad su mi te oduzeli, tapšala ručicama kad bih te videla. Rasla sam, a ti si uvek tu negde. Osmehnem ti se i kao nekad zgrabim.
Sjećam se boli koju si mi naneo. Nisam znala da ćeš biti tu. Sedela sam u velikom društvu, na trenutak se okrenula i spazila te. Znala sam da nije pristojno odmah te prisvojiti za sebe i kao neka seoska mlada, nećkala sam se nadajući se da te niko neće primetiti. Naravno, onaj debeli sused te je zgrabio i ne bi te ispuštao celo veče da ga nisam mrko pogledala. Kad god ti se neko približio, izmislila bih neki razlog da te ne prisvoji. Neko se nasmešio, neko pomislio da sam drska, ali ne dam te. Ne dam i tačka.


Najzad sam te zgrabila. Ostali smo sami ti i ja. Dotakla sam te usnama, mirisao si na zdravlje, zadovoljstvo, nemir, iščekivanje. Trebalo je da budem nežna, ali nisam mogla, isuviše sam te dugo čekala.
Bio si tu, bio si za mene.
Zatvorila sam lagano oči da te osetim.
Mmmmm, kako sam te želela…
Osetila sam prvo slast pobede što sam te sačuvala za sebe… Samo trenutak, a onda sam počela da plačem. Suze su slivale, oči zacrvenele, šmrcala sam, ali te nisam ispuštala.
Dodali su mi čašu vina, malo kruha, zagrcnula sam se i nasmijala. Obožavam feferone, papriku, ljuto. Nije važno što sam plakala, još osećam ukus paprike. Vredelo je… Kakvo bi to jelo bilo bez pikantnog ukusa paprike…

U životu često gubimo osjećaj za prioritete
i igramo se sa odlukama koje život znače...
Da li je to dobro ili zlo, ko zna.

Kad nekome kažem da stanujem u soliteru, pomisli da je oko mene samo kamen i beton. Ne mora biti tako...

Kesten se trudi nadvisiti i najvišu zgradu...



Čovek je smislio da potkreše sve niske grane, valjda da se neki majmun ne penje, ali priroda mu je podvalila...




Ružičasti cvjetovi stidljivo proviruju...



Ovdje stanuju ptice, ne gledaj gore, možeš postati sretan...



Polje tratinčica. Ne, nismo na livadi, samo nisu pokosili na zadovoljstvo krpelja i nezadovoljstvo pasa koji se svi zovu Fujto (bar tako sam mislila dok nisam shvatila da se mora odvojiti u fuj, to)



Vatrene boje skrivaju svetiljku koja potseća da su tu ipak soliteri...



Neko žali za vrtom u predgradju pa sadi majušno cvijeće...



Ovaj mališa trčkara nadgledajući okolinu odbija poziranje i pozdravlja blog.hr i blogere...

Krenuli smo po drva u šumu koja je nekad bila voćnjak



PIla deluje opasno i teška je 100kila



Voćnjak ili ono što je ostalo, osmehuje se pčelama mameći ih...



Grančice proviruju...



Umesto asfaltnog puta kako sam ja zamišljala "izlet", dočekao nas je šumski autoput...




Gomilica je rasla


Zaboravili smo vodu, cigarete, potrošili ono što se stavlja, benzin i ulje i još nešto, u pilu da radi i mogli smo se počeškati po glavi i odmoriti...



Na povratku kola su otkazala. Milion saveta, ali na kraju je celo selo gurlo kola a ja panično držala nogu na kočnici umesto na gasu. Nisam priznala...

Slika nema jer bi me linčovali da sam uzela aparat dok su gurali kola uzbrdo...

Uf...puf...jedva stigosmo, a kolima neki vrag zablokirao pa su otišla ko dr Automehaničara...



Nastaviće se... Nadam se...