petak, 23.05.2014.
Čežnja ....
Nekad mi tako fališ. I prsti se zažele da ti prođu kroz kosu. I ruke se zažele da te dodiruju. I usne da te ljube. Desi se nekad. I jače je od mene. I borila bih se protiv toga, ali ne znam sama. Znaš da ja sama ništa ne znam. Pa ni zaboraviti.
Ponekad kad svi drugi imaju nekoga, poželim se tako jeftino vratiti u tvoj zagrljaj, poželim da nikad nisam niti otišla. Nekad , kad mi se noć nadvije nad prozor , prisjetim se svih naših noći koje smo ukrali, svih naših lopovskih sastanaka, bezobraznih viđanja. I fali mi taj osjećaj. Prokleto mi fali.
Znam da bi me ova nostalgija mogla skupo koštati. Da bih je mogla opet godinama platiti. A znam i da nemam više snage za to. Da nema više u meni srca koje bi igdje više moglo pući a da se ne raspadne skroz.
I evo sad tek kažem da sam otišla da se spasim. Tebe. Nas. Sebe.
I jesam li se spasila ?! Jel ova čežnja što peče i izgara lakša od opet iste boli koje bi me koštao ?
Bol sam probala, i preživjela. S čežnjom nekako ne znam…..
Čežnja
