petak, 28.03.2014.
Oči u oči
Godinama me taj strah paralizirao. Strah od tvoje sreće. Bez mene. Bježala bih od takvih misli kao od kuge, sakrivala se od njih u najskrovitije sobe svojih iluzija.
Danas smo tu oči u oči. S jedne strane ja, sama , nikad ljepša i nikad usamljenija. S druge strane moj najveći strah ; vas troje, nikad sretniji, nikad veći i jači. I ne boli toliko . I nije tako strašno . Podnosim. A nikad nisam mislila da hoću.
Ovo je moj najveći poraz. Matirana sam potezom kojeg sam se uvijek užasavala, i tresla se od straha pred njim. I u svom porazu pokušavam ostati velika. A teško mi je. Jako. Ne vidiš to , kao što nikada nisi vidio kolike sam vulkane , plime i oseke potiskivala u sebi dok se me rušili iznutra.
Opet si me napravio tužnom. I nikad se neću moći radovati tvojoj sreći. Zato jer si mi uzeo sve. Jer si odlomio komad mene jednom davno i fali mi taj dio , i boli me ta rupa.
Nikad neću preboljeti, ni zaboraviti. Iako bih dala sve da mogu. Jače je od mene. I bolnije od svih mojih bolova.
