petak, 29.05.2009.
Gradila sam mostove od sna...
Želim se riješiti ovog nemira kojeg si unio u mene, u moj život, u moj spokoj… Jednostavno želim mir. Konačno ,,neku oazu u svojoj glavi u kojoj ću utonuti i biti svoja, sama ali slobodna.
Slobodna od očekivanja, razočaranja, od tebe..
Jer od tebe nema ništa. Znam to, nisam glupa. Ali sam se pogubila u svojim mislima , u svojim vizijama, i idealima. Ti jebeni ideali, koje sam cijeli život gradila u svojoj glavi me i jesu uništili. Svaki bih razradila do te mjere da bi stvorio iluziju stvarnosti,,, i svaki bi mi iz tog istog razloga donio razočarenje kada bih shvatila,,da ideal ostaje ideal i da ga u snovima trebam ostaviti.
I od tebe polako počinjem graditi svoj ideal. A nemam od čega. Podižem te u svojim očima, pravim od tebe lik vrijedan mene. A nisi to. Znam.
Krivo mi je što sam te tako lako pustila da uđeš u moj životni prostor, i što ti dopuštam da ostavljaš svoje tragove svuda po meni i oko mene. U mojem prostoru.
Mrzim činjenicu da mi je tijelo prepuno otisaka tvojih ruku,, da su mi usne modre od tvojih ugriza, da mi je glava prepuna misli na tebe. I nekako se ne želim boriti protiv svega toga. A znam da ništa od toga ne pripada meni. Ni tvoje ruke, ni usne, ni misli…
Slaba sam na tebe , priznajem. A čim priznam preslaba sam,,,,
I tako prokleto želim da izgorim u tvom zagrljaju, da se utopim u tvoje noći,, želim sve tvoje i još mnogo više.
Tako prokleto želim da iluzija u mojoj glavi postane stvarna,,da je mogu zagrliti kada to poželim,,,
Želim dvije kontradiktorne stvari; jednu da te zaboravim , i drugu da te imam. I tako se i osjećam.
Vidiš li što si uradio od mene??
Nemoj mi molim te opet golim rukama smrviti moj mali ideal. Da si tu. Kad te poželim. A želim te uvijek.
