Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 12.01.2019.

Oće grom u koprive


Sve je mirisalo na to da noć neće proći lišo. Al ništa nije upućivalo na takav iznered.
Oko ponoći je počelo lampat. Grmit. Kišit ka iz kabla. Vitar se pritvorija u vihor.
A onda kiša u sitni led.

I nestalo je letrike.
Već smo bili u posteji. Roki je počeja cvilit. I dahtat. Grubo se pripa.
I ne samo on.
I mi.

Noć se pritvorila u dan. Tišina vale u prijeteću huku.
Kuća se tresla. Nismo znali je li od groma ili stvarno trese iz zemje.
Cakla na ponistrama su drhtala. A čikare i čaše u kredenci su zvocale.

Njega je uvatija napad bubrežnih kamenaca. Znan da to puno boli. I činilo mi milo.
Al osin jakog brufena za drugo ni bilo pomoći.
Niko živ ne bi moga izić iz kuće.
Bilo je pogibejno.
I bilo je zastrašujuće.

Nakon jednog grubega groma, u dnevnon je nešto sparalo.
Jako.
Ka da je bomba.
Znali smo da ni dobro. Al toliko je treslo i hučalo da nan ni padalo na pamet dizat se.
Tražit šterike .
I gledat šta se dogodilo.
Baterija mobitela mi je bila na kraju. Nisan ga imala di punit. Niti koristit ka bateriju baren do banja.

Roki je bija u predinfarktnon stanju.
Cvilija je. Plaka.
Nije pomoglo ni maženje. Ni tepanje. Tresa se ka prut.
Parilo se da je doša smak svita.

Trajalo je cilu noć.
Nikad tako jako. I nikad tako dugo.
Ni oka nismo sklopili.

Ujutro san se prva digla.
U dnevnon me čekalo iznenađenje.
Utičnica rutera eksplodirala i rastalila se.
Razdjeljnik od telefona se zacrnija.
Kabeli izgoreni.
Telefon ka ugljen.
A na pločicama dvi velike crne mače.
Ostali smo bez telefona. I interneta.

Dogodilo se malo da se ne dogodi puno.

Stari se diga i reka da ovo ni doživija u svoje 84. godine.
Pripa se da ni oštetilo instalacije struje i u zidu.
Nije.

U vrtlima je bilo još par centimetara leda. Sniga. Mišance od svega toga.
I tako je dan započeja s mrakom.
Vani još sivo. I oblačno. U kući sve škuro. Vlažno. Slabo se vidi.
Bilo je tugaljivo jutro. Ladno. I nekako zlokobno.

Nisan se mogla otet dojmu bespomoćnosti u vali na kraju svita.
Di smo sami u pravom smislu rići.
Spoznaja da se iz kuće ni moglo izić.
I nikoga dozvat.

Došlo je do nas da je velika šteta počinjena u Selu.
Da je puno kuća stradalo.
Krovovi, dimnjaci, kućanski aparati i instalacije.

Struja je dolazila. I odlazila. Uspila san malo oporavit mobitel.
Prijavit štetu.
I sad nan je čekat.

Oko kuće ostaci borovih grana. Šta ih je vitar otresa i počupa.
Kaići prepuni vode. Samo šta se ne potope.
Terace ka bazeni.
Posla pune ruke

A maške pripadnute i gladne.
Njih sam najlakše sanirala.
Izmazila i nahranila.
U kašete in prominila šugamane. Stavila suhe da imaju di leć.

Stari i ON su imali obid od jučer. A sebi san išla ubrat blitvu. Neka je bilo sve blatnjavo.
Tila san si napravit soparnik. I uspila san ga razvuć. I stavit u pećnicu.
A onda je opet nestalo letrike.
Bija je napola pećen.

I gledan tako, u jednon dilu vrtla, kako je izresla kopriva, koju Stari ne da iščupat jerbo voli od nje juhu s vrhnjen.
A ja je gledan i mislin se.
Oće li grom u koprive?
Oće, oće!

12.01.2019. u 12:53 • 7 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.