Sve je mirisalo na to da noć neće proći lišo. Al ništa nije upućivalo na takav iznered.
Oko ponoći je počelo lampat. Grmit. Kišit ka iz kabla. Vitar se pritvorija u vihor.
A onda kiša u sitni led.
I nestalo je letrike.
Već smo bili u posteji. Roki je počeja cvilit. I dahtat. Grubo se pripa.
I ne samo on.
I mi.
Noć se pritvorila u dan. Tišina vale u prijeteću huku.
Kuća se tresla. Nismo znali je li od groma ili stvarno trese iz zemje.
Cakla na ponistrama su drhtala. A čikare i čaše u kredenci su zvocale.
Njega je uvatija napad bubrežnih kamenaca. Znan da to puno boli. I činilo mi milo.
Al osin jakog brufena za drugo ni bilo pomoći.
Niko živ ne bi moga izić iz kuće.
Bilo je pogibejno.
I bilo je zastrašujuće.
Nakon jednog grubega groma, u dnevnon je nešto sparalo.
Jako.
Ka da je bomba.
Znali smo da ni dobro. Al toliko je treslo i hučalo da nan ni padalo na pamet dizat se.
Tražit šterike .
I gledat šta se dogodilo.
Baterija mobitela mi je bila na kraju. Nisan ga imala di punit. Niti koristit ka bateriju baren do banja.
Roki je bija u predinfarktnon stanju.
Cvilija je. Plaka.
Nije pomoglo ni maženje. Ni tepanje. Tresa se ka prut.
Parilo se da je doša smak svita.
Trajalo je cilu noć.
Nikad tako jako. I nikad tako dugo.
Ni oka nismo sklopili.
Ujutro san se prva digla.
U dnevnon me čekalo iznenađenje.
Utičnica rutera eksplodirala i rastalila se.
Razdjeljnik od telefona se zacrnija.
Kabeli izgoreni.
Telefon ka ugljen.
A na pločicama dvi velike crne mače.
Ostali smo bez telefona. I interneta.
Dogodilo se malo da se ne dogodi puno.
Stari se diga i reka da ovo ni doživija u svoje 84. godine.
Pripa se da ni oštetilo instalacije struje i u zidu.
Nije.
U vrtlima je bilo još par centimetara leda. Sniga. Mišance od svega toga.
I tako je dan započeja s mrakom.
Vani još sivo. I oblačno. U kući sve škuro. Vlažno. Slabo se vidi.
Bilo je tugaljivo jutro. Ladno. I nekako zlokobno.
Nisan se mogla otet dojmu bespomoćnosti u vali na kraju svita.
Di smo sami u pravom smislu rići.
Spoznaja da se iz kuće ni moglo izić.
I nikoga dozvat.
Došlo je do nas da je velika šteta počinjena u Selu.
Da je puno kuća stradalo.
Krovovi, dimnjaci, kućanski aparati i instalacije.
Struja je dolazila. I odlazila. Uspila san malo oporavit mobitel.
Prijavit štetu.
I sad nan je čekat.
Oko kuće ostaci borovih grana. Šta ih je vitar otresa i počupa.
Kaići prepuni vode. Samo šta se ne potope.
Terace ka bazeni.
Posla pune ruke
A maške pripadnute i gladne.
Njih sam najlakše sanirala.
Izmazila i nahranila.
U kašete in prominila šugamane. Stavila suhe da imaju di leć.
Stari i ON su imali obid od jučer. A sebi san išla ubrat blitvu. Neka je bilo sve blatnjavo.
Tila san si napravit soparnik. I uspila san ga razvuć. I stavit u pećnicu.
A onda je opet nestalo letrike.
Bija je napola pećen.
I gledan tako, u jednon dilu vrtla, kako je izresla kopriva, koju Stari ne da iščupat jerbo voli od nje juhu s vrhnjen.
A ja je gledan i mislin se.
Oće li grom u koprive?
Oće, oće!