Ivva

Ponekad, sve krene bez razloga. Dobro je i jako dobro.
Probude me sunčevi zraci u sred zime i toplo je.
Ne pitam zašto i kako. Radosno kradem svaki trenutak, dok traje.

Ponekad, smrači se nebo i probijam pogledom oblake da doprem do sunca. Sezona loših dogadjaja. Probijam nadom kroz njih.
Kao da su od gline, menjam ih i probam izvajati komad sreće. Izmišljam šta je dobro u lošem i zašto je to još bolje. Kažu, optimisti imaju više sreće. Igram i ja na tu kartu i okrenu se brojevi.
Poneki budu identični kao na mom životnom talonu.
Promašaji, pogoci igram dalje..
Promašaji, borim se..
Pogoci, radujem se..
Večeras sam umorna od radovanja i borbe.. i od smeha i suza..
Puštam sve tuge da me stignu.
Neću terati male gusare na njih.
Ne želim znati razlog jer ću se boriti s njim.
Ne brini za mene samo sam tužna.

Naravno da će sutra sve biti dobro.

Svaki veći grad ima svoj narodni univerzitet, popularno nazvan "štajga". Jedan semestar traje sat vremena. U Beogradu jedan od takvih, se nalazi na Plavom mostu na obodu grada. Medju ostalim "predavačima" tu je i jedna noćna dama, koja po slobodnoj proceni "slučajnih" prolaznika ima preko 50 godina.
Pročulo se po čaršiji o staroj lavici. Pričalo se u restoranima, preko komšijske terase, na radnim mestima...
Amerikanci kažu da monotonija na poslu umanjuje radni učinak. Grupa zaposlenih iz brige za opadanje prihoda vlasnika tog preduzeća je rešila da razbije, gore pomenuto, usko grlo proizvodnje - dosadu.
Akteri ovog dogadjaja su:
Slaviša - Ozbiljan momak, staromodnih shvatanja, pomalo neinformisan. Radnik godine, tj. cinkaroš. Uzročnik mnogih kaznenih penala ostalih zaposlenih.
Ognjen - Vodja projekta "Besposličarenje"
Ostala grupa potlačenih, koji rade na istom projektu.

"Slaviša, moram da te zamolim za uslugu. Ako je to neki problem slobodno reci."
"Ognjene ti znaš da ja volim da pomažem. Znaš šta sam ja sve uradio..."
"Ne, nije posao u pitanju. Večeras nisam tu a treba da odvezem majku na Konjarnik da odnese neke pare. Pošto prolaziš tuda mislio sam ako možeš ti to da uradiš?
"Nema problema"
"Čekaće te na mostu. Evo ti 150 € koje treba da joj daš. Prepoznaćeš je, moderno obučena, vesela.."

Sutra su svi željno iščekivali Slavišin izveštaj, ali on ćuti. Hteli su da saznaju da li im je prevara, sa starom lavicom (što ni ona sama nije znala) u ulozi Ognjenove majke uspela.
"Gde si Slaviša, prijatelju. Jesi li uradio ono što sam te zamolio. Nisam stigao da se čujem s njom. Sve u redu?"
"Da , da.." odgovara on spuštenog pogleda.
Dva dana nije nikome pominjao svoju vožnju. Pokušavali su na razne načine da ga podstaknu. Ogovarali Ognjena, nadajući se da će najveća tračara u firmi progovoriti. Skoro da su odustali misleći da je Slaviša samo zadržao pare koje su svi priložili, da nije ni imao fatalni susret sa starom lavicom. Trećeg dana rešio je da otvori dušu svom cenjenom kolegi.
"Ne znam kako je nije strah da tu čeka. Užas, čega sve ima na tom mostu. Ušla je u auto, dao sam joj pare koje joj je on poslao, rekla je da nije očekivala toliko. Šalila se sa mnom pitala me je koji Ognjen. Krenuo da je vozim ka Konjarniku.."
"Aha, i.. dobro odvezao si je pa šta."
"Pa, kako da kažem.. mislim da se svidjam Ognjenovoj majci." Izletelo je iz njega.
"Daj ne lupaj. Šta piješ da i ja malo uzmem pa da mi bude tako lepo kao i tebi?" kolega se pravio blesav.
"Ne izmišljam!! Šta bi ti pomislio da ti traži da zaustaviš kola. Da krene da ti otkopčava pantalone. Bio sam šokiran!!!"
"Ma zezaš? Šta si radio sa njom??????" trudeći se da ne prasne u smeh.
"Nisam ja ništa, kunem ti se. Odvezao je i pitao sam je kako je nije sramota. Ne pominji njemu ništa molim te."
"Pa kakva mu je majka??"
"Kako kakva je??? Ti si lud! Kakva je..zgodna žena ali to je nebitno.. uff.. živ sam se preznojio.."

Gledam te dok spavaš.
Rešavaš neke svetske probleme u snu.
Vrhovima prstiju dodirujem ti lice.
Odmahuješ rukom kao da ti je mušica sletela na nos.
Spuštam usne na tvoje i smešiš se.
Danas je tvoj dan.
Rešiću sve probleme za taj osmeh.
Biću najsladja i najseksipilnija.

Neću te bezobrazno pitati kako da stavim čak trideset i tri svećice na tortu.

Budiš se.
Toliki čovek sa tako toplim i krupnim plavim očima.

(Svi dogadjaji iz ove piče su istiniti)

I tako nam se pre tri godine pružila šansa da kupimo stan u kome sada živimo. Nešto smo već uštedeli, nešto pozajmili, ja dobila svoju prćiju (tj. miraz), prodali stančić koji je posedovao Ivvac (moj muž, lepše mi je da ga tako ubeležim u Blogovsku knjigu rodjenih, da ga ne dozivam stalno kao "moj muž")...
Gospodja koja je kupila naš stan, u jednom momentu prilikom dogovora, cijuknu "Majko mila kakve su kvake na prozoru". Pitam je zašto je to bitno.
"Vidiš dušo.." (ona će meni iskusno) "ja imam kvake iz starog stana pa ne znam da li će odgovarati".
Ukapiram da je to neki običaj kada ideš iz stana nosiš sve što se skinuti može i da ona u stvari očekuje da ću i ja skinuti kvake sa prozora?!!!

Kreće potraga za novim stanom. Tek onda shvatam šta znači kada kažu "luksuzan stan". Luksuzan stan je kada je ceo parket tu i još čist, kada nema vlage, postoji bojler u kupatilu, česma na sudoperi...
Užasno je gde su ljudi sposobni da žive. Ne pričam o nemaštini. Pričam o prljavštini i lenjosti. "Znate evo ovde fali malo parketa" (to ovde je na sred dnevnog boravka i nije malo nego rupčaga) "Nismo imali novac da platimo majstora." Opet blentavo pitam "pa zašto niste vi zalepili??" ja nisam alergična ni na lepak ni na farbu..
Agent za nekretnine nas je odveo da vidimo sledeći. Ispred zgrade nam kaže "moram da vas obavestim da u njemu stanuju Romi pa ako vam smeta bolje da ne gledamo". Lep kraj, lepa zgrada, čula sam da su tu stanovi odlični. "Eh zar je bitno, čega smo se sve nagledali ovi su sigurno čistiji.
Uostalom nisu svi Romi isti!" bacam se ja u filozofsku raspravu skoro da i sama počinjem da verujem da vuku poreklo od starih Egipćana, nešto kao Faraoni = Romi. Stvarno nemam predrasuda.

Ulazimo u stan, nije strašno. "Možete li da upalite svetlo?" pitamo. Upališe ga u dnevnom boravku. Lep raspored prostorija ali zahteva mnogo ulaganja i rada. "Vidim imate i kupatilo sa wc-om i jedan wc odvojeno?"
"Ovo ti je lux kategorija" odgovara ponosno vlasnik.
"A ne u ovaj wc ne ulaste!" Nije nam jasno zašto.
"Izgleda da je skinuo wc šolju da je proda, verovatno zato tu ne možemo" govori mi agent.
Krenuli da vidimo druge prostorije, već je mrak. Odjednom gasi se svetlo u dnevnoj sobi, domaćica protrčava izmedju nas i pali se u spavaćoj.
Shvatamo polako da imaju samo jednu sijalicu i da je nose iz sobe u sobu i da se ona pentra i šrafi je svaki čas?!.
"Tužno" razmišljam, kad ono obrt...
Izgovara cenu i gledam ga u onom mraku pitajući se da li nas zajebava.. i ponavlja je.. "Čekaj, očekuješ da će neko da ti plati za ovo toliko?"
"Što ja ću sve sam popravim jes ima radova ali ću ja sve zamažem, ćeš vidiš! Ću i papire sredim da ga celog otkupim pa onda vam ga prodam."
Ponekad se pitam da li stvarno izgledamo kao budale kada nam neko tako nešto može reći.
Palo mi je na pamet da gledam malo jednu pa drugu sobu da vidim koliko će brzo da šrafi sijalicu :)

Napokon, naišli smo na stan naših snova. Jedina mogućnost da ga kupimo je da im damo odredjenu svotu novca, postanemo vlasnici a da oni ostanu u njemu još 3 meseca i da ta razlika bude kao njihova stanarina. Fini ljudi, kulturni obrazovani. Fiksno 3 meseca, pa snaći ćemo se već negde da živimo za to vreme.
Dogovorili se, ugovorili potpisali.. dali pare..
Pred kraj trećeg meseca zovem je da vidim kada iseljavaju. Počinje priču o tome kako im je ćerka bolesna. Rodila se blago retardirana :(
Grozno, što kažu "da najvećem neprijatelju ne poželiš". Pita me da li može da ostane još mesec dana i naravno platiće stanarinu jer ne može da seli u novu kuću dok ne završe devojčicinu sobu. Šta je tu je.. naravno da sam prihvatila. Hm, sledećeg meseca ista priča i stalno ali stalno pominje i podmeće bolest svog deteta i još i dodaje kako ovog meseca ne može da plati celu, već pola stanarine. (Inače, grade ogromnu, skupu kuću.)
Najviše mrzim kada me neko emotivno ucenjuje. Hej, pa zar joj nije dovoljno tužno što joj je dete bolesno nego hoće još i da zaradi na tome?!!
I pravila je još mnogo, mnogo komplikacija. Ostala bi u stanu još godinu dana (toliko se sigurno ne bismo snašli) da joj nismo postavili ultimatum.
Napokon, ušli smo u stan. Jedino gde je ostavila svetlo bila je terasa. Prazno, prelepo naše novo gnezdo. Na terasi su ostale neke cigle. Ivvac je za čas napravio kraljevske stolice od njih. Donela sam iz prodavnice plastične čaše i vino.

Sedeli smo tako na terasi do kasno u noć, nazdravljajući plastičnim čašama i pili najlepše vino na svetu.

Marina:
Imam još par sati da se spremim. Šta da obučem? Sva ta poznata lica koja ću sresti. Dodjavola i ona i njena izložba. Doći će i ljudi sa fakulteta. Naravno, nije propustila da pozove ni onu "Armani girl" s kojom se tada nismo ni htele družiti. Od takvih osmeha me boli vilica i imam grč u želudcu. Kao da se cela ta rulja skupila da me podseti kako nisam uspela, kako su oni zmajevi a ja jedan običan crv u njihovom svetu.
Tačno znam kako će biti:
"Još uvek stanuješ u onom stančiću?
(Da i nemam ni na pomolu mogućnost da budem u boljem.)
Nešto si mi oslabila?
(Nisam, samo ovu haljinu sam zadnji put nosila na nekoj svadbi)
Gde si bila na letovanju?
(U selu..)
Vesnina izložba je divna a kada ćemo videti tvoju?
(Nikada, ne slikam više)
Kada si diplomirala?
(Nisam, kada je mama umrla nisam imala snage nastaviti)
Gde radiš?
(Radim kao sekretarica, ne bih ni to imala da mi Vesna nije našla)
Baš mi je drago što te vidim, javi se pa da idemo na kaficu da malo razmenimo iskustva.
(O čemu da pričamo kada ja nemam ni ambicije da budem kao svi vi, da ti pričam da sam stvarno zadovoljna svojim malim životom. Da njega stvarno volim iako je samo automehaničar? Ne draga ne možeš ti to razumeti.)..."
Kao mreža koja se obmotava oko mene, dave me lagano ti ljudi i njihova pitanja. Vesna pripada njima. Kada skine svo perje i kada zavese padnu onda je ona topla i mila koju sam oduvek znala. Ali ga već duže vreme ne skida. Samo ponekad, kada je zaboli nečiji komentar dodje kod mene, isplače se i ode. Nekada smo imale iste snove, samo smo gledale da zbrišemo u naš svet i pričamo do zore.

Izvini Vesna, nemam snage.

Vesna:
Svi su otišli. Jedva čekam da pročitam sutrašnje novine, znam da će ovog puta kritike biti odlične. Uspela sam, napokon. Toliko truda i toliko rada, isplatilo se.
Marina, se opet nije pojavila.
Pružam joj priliku da upozna važne ljude.Pružam joj šansu da udje na velika vrata a ona jednostavno ne dodje.
Zna koliko mi je sve ovo bilo bitno, zna koliko sam strepela a nje nema.
Uvek sam bila tu kada joj zatreba novac, da joj pozajmim garderobu, šta god da joj je trebalo. Bila je kao uplašeni miš kada je tražila posao. Ja sam joj ga i našla. Jedino sam ja, od starih prijatelja, s njom u kontaktu. Ovako mi zahvaljuje?
Nije ni pozvala telefonom, bar da pita kako je prošlo. Ništa mi ne znači sutra da zove. Ne, ne mogu da shvatim da je tako bezosećajna. Ostavila me je na cedilu.
Kako se ljudi menjaju.
Nekada je bilo divno. Bile smo tim. Mogle smo razgovarati o svemu. Smejale se i plakale zbog istih stvari.

Izvini Marina, više te ne prepoznajem.


Negde smo krenule drugim ulicama...

1937. godina Split.
"Sine, otac je ponosan na tebe. Nastavio si tradiciju."
"Voleo bih i da ste ponosni na moje slike a ne samo što sam vojnu školu završio. Dobro, ovako mogu ući na balove. Žene vole oficire."
"Nemoj da se sprdaš s tim. Pradeda bi ti se u grobu okrenuo da si postao tamo neki muzikant ili slikar. Priča se da ti disciplina nije bila jača strana. Da si bežao noću da očijukaš okolo? Brinem se sine, žene će ti doći glave."
...
1941. Prošlo je 15 dana od početka rata. Vojska se ulogorila nedaleko od Beograda. Dok ostali postavljaju šatore Živko svira gitaru.
"Neka, samo ti sviraj ja ću ti to namestiti. Imam fotografiju svoje žene pa ako bi mogao da mi naslikaš portret?"
Živko je ponosan na sebe što diže moral ostalim vojnicima. Peva rodoljubive pesme, pun žara u odbrani svoje otadžbine. Iako se strah uvukao svima u kosti, oko Živka je smeh.
Dvadesetog dana javlja se da ode u selo po hranu. Jedan ga vojnik odgovara.
"Opasno je a i zašto bi ti išao?"
"Dvadeset dana sam tu za svoju otadžbinu, vreme je da obidjem selo. Vreme je da vidim i žensko čeljade. I one su sada uplašene i same."
"Dobro, kad možeš sada misliti i o tome. Pokrivaću te ako zakasniš ali da znaš, duguješ mi onu pesmu kada se vratiš."

Dok je te noći osvajao seosku lepoticu Nemci su opkolili logorište. Bitka se odvijala na dva fronta. Lepotica je pala u seno. Logorište je palo u ruke Nemaca.
Pred zoru Živko se pobednički prikrada. Gleda logorište koje je sredjeno kao pod konac.
"Napokon su očistili sve. Ko bi rekao da i mi možemo biti tako vredni i uredni."
Uvlači se u svoj šator i u zadnjem momentu uspeva da se pokrije ćebadima, praveći se da spava. Čuju se glasovi. Prepoznaje nemački jezik. Neko ulazi unutra.
"Was?!!!"
Shvata polako u čudu da je zarobljen.
.....
Pošto je sa ostalim zarobljenicima prešao pola Poljske, zavejane snegom, stigao je u zatvor u Nirnbergu. Mršavog, sada već slabog tela i dalje pun duha pravi šale na račun Nemaca i bodri svoje drugove.
"Lako je tebi, ti si potporučnik mene vode na imanje da radim tamo."
"Zato mene ostavljaju ovde? Hoćeš li da se menjamo?!!"
"Živko, kako to misliš?
"Ti budi Živko a ja ću uzeti tvoje isprave i rešeno. Odoh ja da radim na imanju i pomažem ucveljenim, usamljenim Nemicama!"
"Ako si siguran dogovoreno je, meni se baš ne robuje po njihovim svinjcima."
Ulazi nemački vojnik gleda njihove papire, koje su zamenili i obraća se Živku.
"Komm mit!"
(podji sa mnom)
"Wenn schon denn schon"
(Šta je tu je)
Odgovara.
"Dobro ti ide nemački?? Srećno!!!" dovikuju za njim.
...
1945. Beograd
"Sine napokon si se vratio! Javili su nam telegramom. Bože, hvala ti za ovaj dan. Vidi ga kao da nije bio u zarobljeništvu lepši i zdraviji nego ikad."
"Radio sam na imanju. Čuvale me i pazile kao da sam im najdraži gost. Pa ti se zato tako veseo i vraćam."
S osmehom će on.
"Nego, reci mi šta je sa gospodjicom iz našeg komšiluka, udala se?"
Gleda ga s divljenjem.
"Ne brinem se ja, ništa neće tvoj duh slomiti."

Jednog lepog dana dečak je ugledao leptira u svojoj bašti i rešio je da ga prati. Na sred puta istrčala je devojčica:
"Molim te pozajmi mi svoj bicikl mama me je poslala u apoteku da joj kupim lek, moram što pre da stignem"
"Ali pobeći će mi leptir!"
Dečak se ipak sažalio na nju i seo na kamen čekajući da se ona vrati. Sutradan, leptir je opet došao kod njega. Trčeći za njim došao je ispred devojčicine kuće.
"Molim te pomozi mi da unesem drva mami je bolje ali je hladno u kući."
"Ali otići će mi leptir!"
U njenoj kući na zidu su bili crteži. Crtala je šume, kuće, veliki brod..
Devojčica ga je pitala zašto kasnije ne potraži leptira, da mu priča.
"Kako? Leptir ne ume da govori."
....
Sutradan je dečak došao kod nje.
"Molim te nauči me da pričam sa leptirom."
"Da bi mogao da razgovaraš sa njim moraš prvo da uradiš sve šta si obećao tog jutra"
Dečak joj je pomogao da ispuni svoja obećanja. Kuća je bila topla, mirisala na kolače, životinjice su bile site..
Devojčica mu je rekla da mora da zatvori oči i leptir će doći da mu govori gde je sve bio.
"Jednom sam videla i dvorac koji mi je opisivao.."
Poslušao je, ubrzo je osetio na svom dlanu treperenje leptirovih krila..

Od tada je naučio da ispuni obećanja.
Od tada je naučio da mašta. Svašta nešto je video i znao, jer mu je šapnuo leptir.

...
Leptir 1: "Stari, šta radiš večeras?"
Leptir 2: " Idem opet kod dečice da im pričam kakvo je more."
Leptir 1: "Uvek se izvučeš sa lepšim poslovima. Mene čekaju gadne obaveze. Onaj lik opet ima sastanak i hoće da oseti leptiriće u stomaku" :(

(Istinit, nekima i poznat dogadjaj.)

Auto garaža u Masarikovoj ulici.
Čovek silazi do pulta za informacije, viče u panici:
"Ukrali su mi ga!! Moj auto!! ..!
"Kako mislite?"
"Šta kako mislim da si ti mislio tom glavurdom ne bi se to desilo. Nema ga! Obili i odvezli!"
"Smirite se.."
"Ko da se smiri? Sad ćeš ti da vidiš!"
Prilazi ulazu, skida opasač i vezuje se za rampu.
"Djubrad sada neće niko ući u garažu dok mi ga ne vratite! Kako misliš ženi da izadjem na oči? Zimnicu nije pravila da bih ga kupio.."
Ispred garaže se stvorio red. Ulica je već zakrčena automobilima. Čuje se samo orkestar piskavih, dubokih, jakih.. nervoznih sirena. Neki psuju. Neki strpljivo čekaju.
Nakon izvesnog vremena dolazi policija.
"Gospodine, ustanite i pokažite isprave"
"A ne! Ne ustajem dok ne uhvatite lopove"
"Dobro, objasnite mi šta se desilo?"
"Platio sam parking , čak su mi zaračunali ceo sat a bio samo oko cca 15 minuta. Otišao gore i auta nema!"
"Registarski broj?"
Diktira i dalje ležeći, vezan za ulaznu rampu.
Pet minuta kasnije dolazi radnik parking servisa i razgovara sa policijom.
Policajac:
"Gde ste parkirali?"
"Na trećem spratu."
"Vaš automobil stoji i dalje parkiran na četvrtom. Da li ste svesni šta ste napravili?"
Ustaje naglo.
"A zakleo bih se da sam parkirao ...."
Ljubi sve oko sebe srećno govoreći:
"Bato, neznaš ti kako je meni bilo?!"

Ne smeta mi hladno vreme. Ne smeta mi jer moram sedeti u kancelariji ili kod kuće i raditi. Ponekad je lepo ušukati se i medju svoja 4 zida.
Jednom smo (moja "nežnija" polovina) i ja našli golublje jaje na terasi. S obzirom da imam 30 godina i da me već opasno drmaju hormoni (majčinski instinkt) sva sam se istopila "jaoo nemoj da ga baciš .. ubićeš malog goluba!!?"
"Znaš li šta će da nam bude na terasi ako ga ostavim?"
"Nema veze ja ću da čistim samo nemoj da ga baciš!" (kakva zabluda)
Onda je on kao pravi muškarac sa iskonskim nagonima napravio gnezdo. Ubacio piljevinu u plastičnu široku kofu, stavio grančice i lišće i ostavio jaje tu.
"Eto ti, sada će biti toplo tvom jajetu!"
Gundjao je ali ja sam bila ponosna na njega.
Golubica se nije vratila : ( Ostavila je svoje nerodjeno mladunče!!! Da li zato što smo joj pomerali stvari bez pitanja? Neznam ali ja sam je okarakterisala kao "hladnu kučku"
Gnezdo je ostalo tu.
Posle par meseci našli smo dva jajeta u improvizovanom gnezdu. Ovoga puta nisu bili zaboravljeni. Golubica je uporno sedela na njima danima. Nisam razumela da li su se smenjivali ili je golub donosio hranu.. Divila sam se njenoj hrabrosti. Nije bežala kada nas ugleda uporno je i dalje sedela. Kada su se izlegli terasa je bila kao golubarnik. Odvratno. Golubica je svakog jutra u isto vreme donosila hranu i stavljala im je u kljun. Tada sam već jedva čekala da ovi maleni nauče da lete. Jedan je bio napredan i brzo je ukapirao kako se maše krilima. Drugi, užasno nespretan i glup.
Golubica i ovaj mali pametnjaković su ga obilazili svakog dana i praznili se na mojoj terasi.
Mi smo, krijući jedno od drugog (jer smo rešili da golubovi moraju otići) izlazili i hranili ovog nespretnjakovića koji je bio i halapljiv.
Jedne večeri dok je skakutao po mojim stvarima prišla sam mu pokušavajući da ga naučim da leti. Stao je na ogradu gledajući dole pa u mene u stilu: "pa ne umeemm.."
Napokon je naučio i otišao. Terasu smo očistili (bljak). Svakog jutra sam ja kao strašilo (naravno pre nego se očešljam i umijem) istrčavala i terala golubove.
Ipak jednog jutra odnekud se opet stvorilo novo jaje.
"Baci ga" "Zašto ja da ga imam na duši, baci ga ti!" "Ti si jači od mene" "ahaa hahah koja fora.."
Posle upotrebe svih metoda ubedjivanja muškarac, zaštitnik svoje dvočlane porodice ipak je rešio da obavi "prljavi" posao. Izašao je na terasu i vratio se.
"Pa šta je bilo? Nisi ga valjda bacio dole???"
"Ja sam joj ga ostavio na ivicu ograde ali tako da ne može da padne, pa ako hoće neka ga odnese ako neće njen problem, rešeno!"
Hm.. odličan izgovor i delo bez griže savesti.
Poenta ove istinite priče? Nema je. Zastaklili smo terasu pa mi ipak nedostaju oni trapavi golupčići.
Nadam se da za mene ne važi ono "Što ti neko više s.re po terasi to ti više nedostaje".
Izreka je izmišljena.

"Halo, e slušaj večeras će biti pravo ludilo kod mene. Već sam obradovao dva komada rekavši im da ti dolaziš. Kakav si srećnik sve pitaju za tebe a ti tutumrak ništa ne privodiš."
Odsutno sluša svog prijatelja kako mu oduševljeno prezentira večerašnji dogadjaj.
"Ne mogu doći večeras. Moram nešto da završim."
"Šta da završiš?"
"Maša je rešila da odseli. Odlazi u ono malo primorsko mesto."
"O ne, opet ona. Ti si čoveče lud, shvataš li da si postao opsednut njom. Šta će tamo da radi da iznajmi brodić i ide u ribarenje?
Nije ti dovoljno što te je žena ostavila zbog nje. Šta još treba da se desi da se probudiš iz tog ludila? Davno si trebao da staneš s tim."
"Ne mogu, neznam kako da prekinem.."
"Neznam ni ja, kako god samo završavaj. Ako treba ubij je. Odoh."
"Ti si bolestan?!!"
Spušta slušalicu i priča sebi u bradu.
" Ne mogu da se odvojim od nje. Svi moji snovi, toliko želja, navikao sam se na nju. Ona je ona prava. Godinu dana pratim svaki njen uzdah.
Znam da je vreme da je ostavim drugima...
Ako to sada ne uradim neću nikada."
Draga, vreme je.. Ne znam kako ću nastaviti dalje. Svako moje budjenje je počinjalo s tobom. Svaki san posvećen tebi.
Ovo je najteži deo...
Moram tako.
On bi da je ubijem?
Ubio bih tako i deo sebe.
Kako da je ubijem?
Ipak je u pravu."
..
Seda za kompjuter. Zgrčenog izraza lica počinje sve brže da udara prstima po tastaturi, završavajući svoj roman.

"Znaš .. da Tolstoj nije ubio Anu Karenjinu i ne bi bila tako popularna. Barem se nadam da će te ljudi čitati.."

Iako nismo živele u istom mestu odrasle smo zajedno. Zimske i letnje raspuste sam obično provodila kod nje jer ona je imala more. Prve ljubavi, druge ljubavi sve smo prošle tu..
Iako skroz različite divno smo funkcionisale. Ona ćutljiva ja brbljiva.
Vremenom smo počele da živimo drugačijim životom. Sve češće sam išla sa prijateljima leti u druga mesta i sve redje smo se vidjale. Kada god bi se našle trebao bi nam jedan dan da pričamo o glupostima a onda bi počele da otvaramo dušu.
Za mene je bio praznik kada bi ona progovorila o svojim mislima , tugama i radostima. Ona je ta koja je uvek sve zaključavala u sebi.
Sada se povremeno čujemo. Ne mogu reći odaljile smo se jer i dalje imamo iste stavove i misli iako kao što rekoh potpuno drugačije živimo. I dalje je ona deo mene.
U retkim prilikama pričamo o nekim površnim svakodnevnim stvarima.
...
Šetajući po blogovima naletela sam na njen!!
Odmah sam je prepoznala. Iako zna da čitam blog nije mi rekla, kao ni ja njoj za svoj :(
Niko meni blizak i ne zna da pišem.
Ovo je moj svet i nema veze sa drugim ljudima osim sa blogerima :)
Ona piše tako otvoreno i iskreno. Piše o sebi. Htela sam čuti još o njenim mislima i strahovima. Pomalo konfuzno i lepo.
Ja to ne umem.
Ovo je prvi post u kome pišem nešto baš lično. Ona zatvorena, ja brbljiva :) ironija.
Umem odgovoriti kada me pitaju. Ne umem tako hrabro otkrivati sebe.
Sada svakog jutra otvaram njen blog.
S jedne strane osećam se kao špijun, prevarant jer joj ne govorim da znam šta piše. Ne govorim joj ni za svoj blog.
S druge strane plašim se da će je zbuniti kada sazna da neko ko je poznaje čita to.
Ko zna možda i ona čita moje i zna da sam to ja.

I šta sad reći joj ili nastaviti sa "kradjom" ?
(ovo nije fikcija i stvarno mi treba savet)

Hej ako i ti čitaš moj blog molim te reci mi :)

Primetila sam da voli plavu kosu. Ofarbala sam se.
Rekao je "Lepo je.."
Primetila sam da voli elegantne cipele. Obula sam štikle.
"Rekao je dobro je ako je tebi udobno"
Primetila sam da voli vitke devojke. Smršala sam.
Rekao je "Ok je"
Primetila sam da voli pune usne. Dala sam pare nemenjene za školu i otišla da mi povećaju usne.
Rekao je "Pa, jeste razlika"
Primetila sam da voli da provodim vreme s njim. Ispisala sam se iz plesne škole.
Rekao je "Sada ćemo više biti zajedno"

Primetila sam da se sve redje vidjamo. Pitala sam zašto.
Rekao je da mu je dosadilo da sluša o mom izgledu.
Nekada sam bila interesantna i nasmejana. Nekada sam imala i svoje obaveze. Nekada je mogao otići sa mnom bilo gde a da nam bude lepo.
Pitala sam "Zašto onda gledaš druge devojke"
Rekao je "Gledam i lepe gradjevine ali ne znači da bih živeo u njima."
Rekao je da on nije ni tražio da se menjam.. i ostavio me je.
Više ga nemam.
Sama sam sa svojom plavom kosom i novim cipelama koje mi se i nisu baš svidjale.
......
Ponovo sam se upisala u školu i postala kao pre.
Sada imam narandžastu boju kose jer mi se tako dopada.

Dobro je što me je na vreme ostavio. Ko zna, možda bih postala neka stara gradjevina.

Večeras su sve pobede tvoje.

Skidam zavodljivo jednu po jednu
masku svakodnevnice.
Lagano se otkrivam, do kraja.
Večeras, pričamo pogledima.

Petljaš mi mislima.
Pažljivo plešemo čulima.
Odajem ti svoja maštanja.
Večeras, pričamo dodirima.

Nestrpljivo čekam šta ćeš mi
sledeće reći, jer
večeras pričamo drhtajima.

A sada, budiš prkos u meni.
Da večeras sve pobede postanu i moje.

"Ivvaaaa a gde ti je jepić? Ja vojim kada ti nosiš jepić onda mogu da te cupamm a ovako ti se kosa skjoz pjosula po glavi.."
Cvrkutavi glasić me dočekuje u dvorištu.
"Dobar dan, vidim stigli su unuci."
"Da onaj moj sin otišao da isporuči neku kuhinju pa ih ostavio kod mene. Vodi ih posle u zološki vrt."
"Dedaaa hoćemo li videti majmune na gjani??" Opet se javlja isti glasić.

"Komšinice kupi današnje novine opet pišu o mom starijem sinu."
"Čitala sam, mora da ste jako ponosni na njega."
"Eh da.. malo je njih koji su u današnje vreme uspešni kao on a da se nisu upetljali u mafijaška posla. Od malena je bio tako nadaren. Jedan fakultet, pa drugi. Sve sa prosekom 9,8.
Nije samo to, nego što on zna da unovči svoj talenat i znanje.
Eto, sada ima i brod, pa stara i ja odemo na Dunav i uživamo.
Istina, retko ga vidjamo ali tako ti je to nema se vremena za zabavu ako hoće nešto da stvori. Uvek sam bio ponosan na njega."
"Čime se bavi mladji sin?"
"Mladji? Ma njih dvojicu smo isto učili a kao da nisu braća. Mladji.. jedva i višu školu završio. Našao sam mu ja posao u struci u Nemačkoj. Lepo je zaradjivao imao pristojan stan i kola. Ovi moji kauboji su se tamo i rodili."
"Pa šta se desilo?"
"Šta?! Kaže nije to za njega. Nismo posle toga razgovarali dve godine.."
"Od čega sada živi, šta radi?"
"Napravio kućicu tu blizu Beograda. Stolar eto šta radi.
A dobar je tekst u novinama, ovaj stariji je sav na mene."
"Žao mi je ako ste razočarani zbog mladjeg sina ."
"Ma ne, ranije sam bio razočaran dok sam bio glup. Sada sam samo zabrinut."
"Zašto, pa nije loše biti stolar?"
Gleda me pomalo ljut.
"Ništa ti ne razumeš. Brinem za starijeg sina. Ovaj mladji je ceo život maštao da ima stolarsku radnju za svoje rezbarije a napravio kuću. Uspešan je on.
Stariji.. eh.. ništa mu nije dovoljno. Bojim se da nikada neće biti srećan."

Pre četiri dana stigli su kod mene dragi ljudi koje nisam videla par godina.
Zadatak je obavljen: kako za 3 cela dana videti što više bitnih mesta i upoznati Beograd (ne ja da ga upoznam nego moji gosti).
Jedan je Hrvat, dvoje Slovenaca. Jedan voli fudbalske i košarkaške stadione, drugi voli vazduhoplovne muzeje a ona voli shopping. Pored svega tu su i mesta koja po mom mišljenju ne smeju propustiti. Priznajem, neka nameravam već duže vreme videti a ne stižem.
Uspešno smo uz medjusobno razumevanje tudjih želja i potreba uspeli obići skoro sve što smo planirali.
Trebalo je da pripremim pionirske kape i marame za nagradu.
Naravno, nije proteklo bez šala i na račun različitih nacionalnih osobenosti.
Npr. na račun slovenačkog mora.
Šale na račun mog osećaja za orijentaciju (posebno nije zgodan ako treba biti vodič), na poznavanje sopstvenog grada. Ne shvataju da se u Beogradu dešavaju drastične promene u izgledu grada (kao i u svesti ljudi) i raznoraznih atraktivnih objekata koje vredi videti.
Ostala je upala mišića od pešačenja. Ostao je smeh na šale kojih se sećam. Ostalo je puno srce a i pune baterije.
Divno je kada gosti odu a ne osetite olakšanje, nego vam još i jako nedostaju.

Kao u onoj izreci "Kada čeljad nisu besna ni kuća nije tesna".

" Andrija šta se dešava? Nema te više na utakmicama ?"
Andrija samo spušta glavu.
Nebojša odmerava kelnericu osmehujući joj se.
Andrija napokon izgovara:
"Razvodim se.."
"Ko? Ti? Vi se razvodite??? Ma zezaš me?!!"
"Ne viči Nebojša, da razvodimo se samo što .. nisam još rekao Jeleni ali rešio sam"
"Ništa ne razumem"
"Volim drugu"
"Aaa kresnuo si koleginicu s posla?"
Andrija sa puno žara priča o svojoj "koleginici" i o njihovoj ljubavi. Opet se oseća živim, opet ima snage da promeni sve i tužno se vraća na priču o svojoj ženi.
" Jelena i ja.... Već duže vreme smo kao najbolji prijatelji. Ne mogu više da je lažem, da izmišljam izgovore noću kada mi se približi. Shvataš?
Jednostavno ne privlači me kao pre. Upetljao sam se u to s Tamarom, ne znam ni kako ni zašto ali sada hoću sve da promenim.
Uostalom jedan život imam."
"Ništa ja tebe ne razumem, ok kresnuo si koleginicu super svaka čast ali ovaj drugi deo razvod i ostalo ne razumem."
"Nije ni bitno, samo ne znam kako sa Jelenom to da rešim. Kako da joj kažem. Ne mogu podneti njene suze.. Tu je i Helena. Ali i za nju je bolje ovako jer kad tad, mi njeni tata i mama bi počeli da se mrzimo."
"Eh sad, kako da joj kažeš? Sada bi još i brižni heroj da budeš. Ako si rešio onda što pre to bolje. Možda ti je teško dok se ne stisneš i kažeš a posle boli tebe, ti ode s Tamarom a njih dve same ."
"Slušaj moronu, ti baš hoćeš da mi otežaš sve. Umesto da ti je drago što sam opet srećan."
"Meni si ti uvek bio srećan al nemoj da se ljutiš hajde da naručimo još jednu turu..."
.........................................
"Jelena, moramo da razgovaramo.."
Sledeća dva sata Andrija je pričao o Tamari. Jelena ga je pitala sve i kako se zaljubio u nju i kada se to desilo. Andrija je zbunjeno odgovarao na pitanja i pričao joj sve detalje. Očekivao je suze, svadju svašta je očekivao samo ne taj njen topao i brižan pogled. Poveravao joj se o svojoj novoj ljubavi a ona ga je razumela.
"Andrija, ne dešava se puno puta u životu da se čovek tako zaljubi. Malo smo mi i matori za leptiriće."
"Jelena shvataš li ti šta ti ja pričam? kako tako hladnokrvno reaguješ?"
Ona, skoro kroz osmeh, govori:
"Znam ja sve to, znam da imamo problema već duže vreme. Idi budi sa njom ali nemoj da nas ostaviš..
Možda sam ja kriva a možda život i jurnjava za boljim ali Helena nije kriva ni za šta i neću da joj rasturimo dom. Proći će te to a šta posle."
"Šta pričaš?"
" Kako to da uvek ti i Helena, dvoje koje najviše na svetu volim nikada niste osetili nedostatak moje pažnje?
Nikada mi nije palo na pamet da rasturam dom ili da povredim vas dvoje, moje svetinje.
Šta misliš otkud meni osmeh? Odakle ja crpim energiju?
Tako što već par godina imam nekoga..."
Andrija je gleda zaprepašćeno.
"Kako to misliš imaš drugog?? Ma ti sad izmišljaš hoćeš da mi vratiš milo za drago, ti se jebeš sa još nekim???"
Andrija je hvata za ramena i gleda u nju kao da je prvi put vidi. Divljački je privlači k sebi i ljubi...
Gura je grubo: "Čuj.. Ti si luda žena skroz!"
Čuje se samo lupa vrata za njim.
....
U sred noći Andrija ulazi u stan. Jelena je još budna.
"Slušaj Jelena rešio sam. Probaćemo od početka, sve. Obećaj mi samo da se više nećeš vidjati s onim....."

Jutro je bilo sunčano..
Ovo je moja fikcija uopšte nije bilo sunčano. Jedno od onih depresivnih kada ne možeš da se setiš kako izgleda kada je toplo.
Srećem opet komšinicu u liftu.
"Zdravo" izvlačim kulturno/ljubazni osmeh.
Ona me otkači najhladnije što može i okreće ledja. Kao sa onih reklama za žvake samo što otvori usta a sve se zaledi.. Ostadoh sa svojim magarećim osmehom koji se krivio lagano.
Ok, možda je PMS, možda ustala na levu nogu.. možda neki problem..a možda je progutala žvaku..
Sledećeg jutra samo što ne viče za mnom "Zdravooo". Ništa ja ne shvatam.
Posle par meseci vruće/hladno skapiram da to u stvari ne zavisi ni od čega drugog već od njenog outlooka. Znači ako joj je kosa neuredna, namćor je. Ako ima novi komplet onda će cela zgrada čuti "Ćaoo kako siii".

Komšinica sa trećeg uvek ima osmeh ali na žalost onaj izveštačeni.
"Komš. kako deca?"
"Jao divno ja imam tako divnu decu...... Moj suprug , jao kako je on pažljiv, divan.. a što mi je svekrva krasnaa.."
"Ok ok gospodjo divna" ostavljajući i meni izveštačen osmeh na licu.

Možda ljubazni komšija sa prvog.. a ne on nije dobar primer.

Vremenom, shvatam da se više radujem susretu u liftu sa komšinicom:
"Sve je krasno ili divno.."
nego sa komšinicom:
"Odxxbi nisam našminkana"
Ona prva me bar natera da se nasmešim ma kakav taj osmeh bio.

Ne bi se svet promenio ako bi smo bili malo ljubazniji, al naše jutro sigurno bi. Izgleda da i za osmeh važi ista ona izreka kao i za laž: "12 puta izgovorena laž postaje istina"

Možda i 12 ljubaznih osmeha prerastu u jedan srećan.

(odoh da vežbam : ) : ) :P..)

Malo mesto na jugu Crne gore. Marica sa ostalim seljankama prodaje na pijaci i posmatra povlačenje jednog dela poražene Austro-Ugarske vojske.
"Maricee oli mi zašnajdat ovu haljinu do sjutra? Ajoj viđi ove što prolaze crkli dabogda. Tako im i treba kad su sve pod svoje šćeli stavit"
"Oću oću dako prodam nešto pa stignem doma prije mraka. Joj jadniče viđi ga ka moj Mašo je nema ni šesnaes ljeta joj viđi nema ga pas za šta uvatiti."
Marica prilazi jednom vojniku noseći smokve u pregači
"Uzmi jedi a kako ćeš taki mršo iđe stići? Jedi jedi nemoj se plašit."
Seljanke viču na nju, proklinju je što neprijatelju hranu daje.
Vojnik gleda uplašeno. Halapljivo jede smokve.
"Ćuti jadna ne bila prodaj te krtole. Neće ti oganj propasti ako mu daš koji pamidor. Đe je ovaj đetić moga ratovati pa kubura je teža od njega." Brani se Marica. Videvši da joj nema opstanka skuplja smokve koje su joj ostale i odlazi prema glavnom putu, pričajući sebi u bradu:
" Što, što će mi čoek reći? Što sam dijete nahranila? Moj čoek je dobar. Dobra sam vam kad vam brašna zafali i kad vam prnje treba krpiti.. ehh.."

1980. godina. Predgradje Beča.
Petar već umoran seda na prag jedne kuće. Vrata se otvaraju. Izlazi starac u invalidskim kolicima.
"Izvinite samo sam seo da se odmorim na tren"
"Odakle si momče?"
"Mi smo iz Ljubljane, snimamo film."
"Ne ne odakle si ti tako visok i crn kao da si Crnogorac?"
Petar se osmehuje "Pa i jesam"
"Eh.. ima više od šezdeset godina od kada sam ja tamo bio..."
Petar sluša pažljivo njegovu priču.
"Jedino mi žao, umreću a nisam se ni zahvalio. Došli smo do tog mesta. Jedva sam hodao, tri dana nismo ništa jeli. Umro bih od gladi da me jedna dobra seljanka nije nahranila.."
"Smokvama?!!" zbunjeno ga prekida Petar.
Starac ga gleda u čudu.
Petar se ponosno osmehuje:
"Moja baba Marica".
....

2003. godina. Beč.
Anja, Petrova ćerka tužno govori momku koga je upoznala:
"Klaus, evo ti moj broj telefona ako dodješ u Ljubljanu javi se"
Tužna jer joj se napokon neko dopao a ne zna da li će ga više ikada sresti.

2004. godina Ljubljana.
"Halo,
Klaus? da daa naravno da se sećam...
Može. ...
Vidimo se večeras..."
Anja završava razgovor i osmehuje se "wowww.. nadam se da je još uvek onako zgodan"

Tri meseca kasnije, Klaus i Anja stoje na Prešernovom trgu zagrljeni. Klaus joj govori:
"Znaš li da bi moj deda stvarno bio ponosan da zna da se ženim Crnogorkom. Nisam ti pričao, njemu je jedna spasla život tako što ga je nahranila.."
"Smokvama??!!!" Anja ponosno izgovara umesto njega.....

Ponekad je potrebno samo malo dobrote..

(i poneka smokva)

Stojiš na vratima, smeškaš se kao da ničega nije bilo
Gledaš me u oči tražeći da ne spustim pogled
Miris kafe peva mi dobrodošlicu.
Skidaš mi cipele brižno kao da su od porculana.
Znam već sve tvoje igre kojima me pridobijaš.
Pališ sveće i zasmejavaš me.
Dragi mani se romantike.
Osmehom razvučene usne spuštaš mi na vrat.
Osećam tople dlanove kako sigurno klize po mom telu.
A ne, dragi moraćeš reći "izvini"
Kupuješ me slatkim i bezobraznim rečima.
Želim da prestaneš jer znam da sam bila ljuta.
Ovog puta moraš reći..
I govoriš "Izvini".
Dragi ti umeš tako lepo da lažeš.
a sada mi napravi Pinokia.