Ivva

"Šta ste danas uradili za svoj imunitet.."
Ne nisam popila taj glupi multivitaminski jogurt sa reklame i uopšte ne osecam grižu savesti.
Kad bolje razmislim uradila sam.. dosta toga.
Ustala s prvim petlovima, napuderisala nos, stavila najnoviju L'orealovu maskaru tako da su mi trepavice dodirivale čelo (naravno ovo je moja mašta).
Otišla na sastanak gde je veći deo prisutnih bio izdanak muške populacije. Brbljala i brbljala mnogo pametno jer sam u jednom trenutku shvatila da svi ćute i slušaju.
To sam uradila za imunitet svoje sujete.
Sela sam za kompjuter i radila kao crnac (mada iskreno nikada nisam videla kako to crnci rade).
To sam uradila za imunitet svog budžeta.
Pozvala sve prijatelje kojima se nisam dugo javljala i nijednom nisam rekla da nemam vremena.
Moje prijateljstvo je još više imuno.
Smejala sam se od srca (kažu dobro je za trbušne mišiće)
Hm mnogo šta sam još uradila za jači imunitet svog (hm i ne samo svog) tela i duha al sramota je sada pisati detalje..
Za svoju dušu nakon dužeg vremena čitala sam stihove - Rabindrant Tagore:


Čeznem da te zeznem :) Ma lažem, uvek me razneži i rastuži ova pesma. Možda.. da ipak popijem onaj multivitaminski jogurt?!

Bio je pogled i osmeh bio je.
Bila je samo jedna rec i prepoznali smo se.
Bio je dodir i noc nezna duga bila je.
Bio je drhtaj i zora svanula je.
Bio je zagrljaj i godine su protrcale.
Bilo je..

Sada, znam da si srecan.
Znam da se privijas uz tople grudi zenske.
Znam da nezno dodirujes bedra.
Znam i srecna sam.
Srecna sam jer su moja.

Zzvrrr.. ”Haloo jesam dobio hotline? ”
”Da mm izvol’te moram da vas pitam da li ste punoletni?”
”Jesam jesam davno sam ja napunio osamnaest. Ja bi’ voleo neku vatrenu žensku. Volim kad me muče. Uff.. volim kad viče na mene i kad mi kaže da nisam bio dobar”
”Gospodine, molim vas pozovite broj 04… tamo će vas dočekati jedna dominantna dama”
“Ali znate ja hocu baš kod vas, neku koja će biti gruba prema meni.”
“Ali .. gospodine shvatite na ovom broju možete dobiti –Domaćicu- i –Pokornu robinju- samo okrenite broj 04.. i dobićete šta želite”
“Ja hoću takvu tetu baš kod vas! ”
S druge strane se čuje, sada već nervozan glas:
”Shvatite šta vam govorim! Pozovite drugi broj!!”
“Molim vas hoću kod vas”
“GOSPODINEEE!!! POGREŠAN BROJ POZOVITE ..”
“Ufff tooo too mi radii .. kako volim too..”

:) »Gospodin« koji je hteo dominantnu tetu se u stvari samo malo šalio..

Dobijam sms: "Stizem za 20 min čekaj me. Unutra je moja rodjaka Marija". Ok, znam Mariju, sretala sam je i ranije. Mlada devojka otprilike 22 god. Ostala mi je u secanju kako retko lepo i veselo stvorenje.
Sedam za sto, pozdravljam se s njom. Obucena sportski, moderno. Kratka plava kosa. Primecujem muske poglede koji se lepe za nju. Nije mi cudno jer zraci. Ima cak i rupice na obrazu kada se smeje. Izgleda kao da je ceo svet njen. Slatka, mila, lepa..
"Da ovde uvek ima dobrih frajera sad mi je jasno zašto ste izabrale baš ovo mesto."
"Ma da, posebno ako hoću da ispunim svoj plan da se udam u roku od godinu dana" odgovara.
Smejem se "Ma da baš ti je do udaje sa 22 god :) kad se sigurno najbolje provodiš"
Odgovara ozbiljno "ali ja baš hoću da se udam što pre".
Zbunjuje me, i dalje mislim da me zeza. Nije valjda jedna od onih malih sponzoruša da su joj samo pare na pameti, izgleda dobro moderno obučena ali i skromna.
"Sinoć sam srela na nekoj proslavi bivšeg. Bio je sa novom ribom. Baš sam se ubedačila"
"Hm bivši .. još ga nisi prebolela? Dugo ste bili zajedno?"
"Aha bili smo vereni. Živeli smo zajedno."
Gledam je i razmišljam kako mi uopšte nije delovala tako. Bivši.. mora da je neki budžovan. Kad je pre stigla da bude verena?? Ipak živi u jednom modernom okruženju izgleda tako lepo, zdravo.
Nastavlja priču.
"Ma da živeli smo s njegovim roditeljima, babom, bratom ... u istoj kući. Hehe zamisli čak su i njegovi roditelji spavali u istoj sobi gde i mi. Ma to nije bio problem super sam se ja uklopila, problem je bio samo kad se potučemo baš mi je bilo neprijatno što oni slušaju. Ma svašta smo mi prošli. "
Ne mogu da izdržim ironično komentarišem "I sad ti je žao što ta nova devojka će dobiti sve to?"
"Krivo mi je jer sam ja kriva što smo raskinuli. On je voleo da izlazi dok ja sedim kod kuće. Smetalo mi je to ali ja sam takva, za ljubav sve dajem"
Buljim u nju zapanjeno. Ne mogu da verujem šta ona to priča. I dalje mislim da me zaj..
"Eto jednom sam rešila da mu vratim pa sam dok je on bio s društvom u kafani izašla da se nadjem sa prijateljicom. Kada je pozvao kući poludeo je. Zvao me je na mobilni 10 puta ali nisam htela da mu se javim. Kada sam se vratila srećom nije nikoga bilo jer je on tako bio besan da je lomio po kući. Da baš me je voleo..."
Zaustavila sam je jer nisam mogla čuti još. Slušati detalje kako je on "lomio". Samo sam joj rekla "Nemaš ti pojma šta je ljubav ako misliš da je to to. Zašto ne nadješ nekog .. normalnog nekog s kim ćeš biti srećna a ne da te neko tako uništava"
"Imala sam ja nekog .. bezveze bio je baš dosadan. Jednostavno takva sam ne volim slabiće."
Gledam je i imam želju da je protresem i kažem joj da je luda da će da uništi svoj život. Želim joj objasniti da grubijan nije isto što i jak muškarac, naprotiv. Gledam je i shvatam da apsolutno šta god ja rekla neće dopreti do nje. Toliko slušam, čitam i blogove o nesrećnim ženama koje muževi maltretiraju. Sada vidim ispred sebe jednu devojčicu koja svesno traži takvog i ide ka tome. Tako mirno i veselo priča o svemu kao da ne primećuje bilo šta loše.
Srećom moja prijateljica je već stigla i Marija ustaje mora da ide. Teško mi je da je gledam. Kao da vidite nekog i znate da ima tumor i ne možete ništa uraditi a ona se veselo smeje i govori "ma nije to ništa".
Moja prijateljica mi govori "Pričala ti Marija o sebi? Da da.. šok a? Veruj mi nema tu pomoći iako se trudim svakog dana da joj objasnim da greši. Nije ni čudo nemaš ti pojma koliko puta ona nije došla na naše rodjendane jer joj je ćale polomio ruku..."

Ustajem s visokom temperaturom. Zasto bas danas da se razbolim? Zasto bas danas kad moram uraditi hiljadu stvari. Moram.. a sta ako u stvari i ne moram? Kad bolje razmislim ne moram nista, moram se odmoriti.
Moram se malo posvetiti sebi a kada dodje trenutak da nesto uradim samo za sebe ne stignem jer moram..
Moram se baviti sportom ali ne stizem jer moram uraditi..
Sramota me da pomislim koliko dugo nisam pila kafu s prijateljima. Nisam stigla jer sam morala..
Mnogi bi rekli "eh to ti je bolest danasnjice nista se ne stize".
Tuzno je kad ostanemo bez nekog dragog a nismo se stigli oprostiti jer smo morali svasta drugo uraditi. Kako smo mogli znati da te osobe nece vise biti? Kako bi nam tako tmurna misao i pala na pamet?
Vec i vrapci na granama znaju da se tako ne zivi. Svi znamo da treba da manje jurimo za poslom parama a vise da se smejemo, radujemo i uzivamo u malim stvarima.
Iako sve to znamo iako nas na zalost teske i tuzne stvari podsete na to svi cemo opet raditi isto.
Opet cemo misliti za prijatelje i sebe "ima vremena, sutra cu to" i mahnito juriti da zavrsimo sve nagomilane obaveze. Da li uvek uz rec "obaveze" ide i rec "nagomilane"?
Ipak, nije ni tako strasno uspemo mi i izmedju tih "moram ovo" i " moram ono" ukrasti trenutak i zagrliti i sebe i druge samo ako zelimo i znamo ukrasti.
Pisacu drugi put, sad odoh jer moram uraditi jos….:)

Kisan dan..
Da nije veselih decjih kisnih mantila koji trckaraju okolo i ispustaju "cudne" zvuke dan bi bio tmuran skroz.
Pozelim nabaviti sebi gumene cizme i mantil sa ludim slikama i gaziti po baricama. Ali kako mi "odrasli" obicno kazemo, nemam vremena moram raditi.
Danas mali Marko pita mamu "a zasto ti je na ovoj fotoglafiji ovoviki stomak?" a ona odgovara "Znas, mama je tako rodila Marka. Prvo je bio u stomaku pa je onda izasao napolje".
Markov izraz postaje gadljiv i govori "Bljakkk mama pojela Marka?!!!"
Prognoza vremena: "Postovani gledaoci, vremena danas nece biti"

Ritam muzike je bio sporiji od točkova njenog automobila. Misli su se ubrzavale i zaustavljale na pojedinim slikama. Nastavljale su da listaju celu godinu. Uvek je vožnja smirivala. To je onaj momenat kada sama sa sobom sredjuje dogadjaje u glavi. Obično, sve je imalo svoje mesto i razlog. Sada su slike plesale i ništa nije i sve je imalo smisla.
Svetla ostalih automobila podsetila su je da se spuštao mrak. Ubrzala je, želeći da što pre stigne.
"Kakva klasika" mislila je. Ovog puta je pregazila sve svoje principe. Oženjen je i kolega sa posla.
"Ipak, ovo je drugačije a možda svi misle da je baš njihova priča posebna.."
Tog jutra je prvi put tražio da razgovaraju o njihovoj budućnosti.
"Voleo bih da živimo zajedno.." Reči koje su joj zvučale tako prirodno. Kao da su jedan ceo život proveli zajedno. Prirodne kao i sve što se dešavalo izmedju njih te godine.
Kada je došla na novi posao on je poslednji koji je radoznalo prišao da je upozna. Samo bi se na kraju radnog dana nasmejao i poželeo joj dobrodošlicu.
Vremenom, sve više su se radovali susretu. Kada bi započeli razgovor od jedne rečenice nastajala je priča, koju su samo oni razumeli. Pažljivi i duhoviti, govorili su istim jezikom. Razgovori izmedju njih su bili češći i intimniji. Smeh i poverenje su ih zbližavali. Bio je njen andjeo čuvar, njen najbolji prijatelj.
Pričao joj je o svojoj porodici. Divila se toj ljubavi koju oseća prema svojim devojkama, kako ih je zvao. Jedna velika u ulozi supruge i mala čiji je ponosni otac. "Porodica" kako je volela tu reč...
Pogled joj je privlačila crvena sveska na suvozačevom mestu. Mrzela je tu svesku, nije ni želela da je otvori. Skoncentrisala se na farove koji su je pozdravljali prolazeći pored nje.
Seća se večere pored Dunava, kada su ostali sami. Ovog puta, je ušao je u njen stan. Prvi dodir, dodir koji se spuštao niz ledja budio je slatke žmarce. Pogled dok u tišini lagano skidaju odeću jedno sa drugog.. Nežnost sa kojom je voleo svaki delić nje izazivala je želju. Jaka želja da ga oseti celim telom, privijala je još bliže njemu. Slike su se sve brže menjale. Njegove usne na njenom stomaku...
Dodiri njeni, njegovi. Nežnost je sve više prerastala u vatru. Dodiri, miris kože i glas kao da su celog života bili deo nje. Sve je bilo tako prirodno, skoro poznato.
Sutradan, nisu pominjali prethodnu noć. Kao da je bila samo nastavak jednog od njihovih dugih razgovora.
Takve noći su postajale sve češće. Smeh im je bio kao afrodizijak. Napokon, s njim je bila ono što jeste. Disala je slobodnije. Naučio je da mašta. Voleo je čuti o svakoj njenoj misli. Svaki pokušaj da definiše taj odnos padao je u vodu. Hiljadu puta je pokušala gledati na to kao na avanturu. Nije mogla naći reč koja sadrži u sebi i ljubavnici i prijatelji...
Tog jutra je došao da joj kaže da ne ume živeti dva života u jednom. Tražio je da mu pomogne. Ne želi da laže, da se skriva, jer to što oseća je najčistije. Želeo je biti s njom.
Pogled joj je opet leteo na crvenu svesku koja se vozila s njom. Kao da je sve od čega je bežala, bilo tu.
Začula se škripa kočnica, okreti volana, zaustavljanje u zadnjem momentu na ivici puta. Čula je viku vozača sa kojim umalo nije izazvala sudar.
Parkirala je auto i došla do vazduha. Napokon je otvorila crvenu svesku.
Nastaviće se...