Ivva

Ritam muzike je bio sporiji od točkova njenog automobila. Misli su se ubrzavale i zaustavljale na pojedinim slikama. Nastavljale su da listaju celu godinu. Uvek je vožnja smirivala. To je onaj momenat kada sama sa sobom sredjuje dogadjaje u glavi. Obično, sve je imalo svoje mesto i razlog. Sada su slike plesale i ništa nije i sve je imalo smisla.
Svetla ostalih automobila podsetila su je da se spuštao mrak. Ubrzala je, želeći da što pre stigne.
"Kakva klasika" mislila je. Ovog puta je pregazila sve svoje principe. Oženjen je i kolega sa posla.
"Ipak, ovo je drugačije a možda svi misle da je baš njihova priča posebna.."
Tog jutra je prvi put tražio da razgovaraju o njihovoj budućnosti.
"Voleo bih da živimo zajedno.." Reči koje su joj zvučale tako prirodno. Kao da su jedan ceo život proveli zajedno. Prirodne kao i sve što se dešavalo izmedju njih te godine.
Kada je došla na novi posao on je poslednji koji je radoznalo prišao da je upozna. Samo bi se na kraju radnog dana nasmejao i poželeo joj dobrodošlicu.
Vremenom, sve više su se radovali susretu. Kada bi započeli razgovor od jedne rečenice nastajala je priča, koju su samo oni razumeli. Pažljivi i duhoviti, govorili su istim jezikom. Razgovori izmedju njih su bili češći i intimniji. Smeh i poverenje su ih zbližavali. Bio je njen andjeo čuvar, njen najbolji prijatelj.
Pričao joj je o svojoj porodici. Divila se toj ljubavi koju oseća prema svojim devojkama, kako ih je zvao. Jedna velika u ulozi supruge i mala čiji je ponosni otac. "Porodica" kako je volela tu reč...
Pogled joj je privlačila crvena sveska na suvozačevom mestu. Mrzela je tu svesku, nije ni želela da je otvori. Skoncentrisala se na farove koji su je pozdravljali prolazeći pored nje.
Seća se večere pored Dunava, kada su ostali sami. Ovog puta, je ušao je u njen stan. Prvi dodir, dodir koji se spuštao niz ledja budio je slatke žmarce. Pogled dok u tišini lagano skidaju odeću jedno sa drugog.. Nežnost sa kojom je voleo svaki delić nje izazivala je želju. Jaka želja da ga oseti celim telom, privijala je još bliže njemu. Slike su se sve brže menjale. Njegove usne na njenom stomaku...
Dodiri njeni, njegovi. Nežnost je sve više prerastala u vatru. Dodiri, miris kože i glas kao da su celog života bili deo nje. Sve je bilo tako prirodno, skoro poznato.
Sutradan, nisu pominjali prethodnu noć. Kao da je bila samo nastavak jednog od njihovih dugih razgovora.
Takve noći su postajale sve češće. Smeh im je bio kao afrodizijak. Napokon, s njim je bila ono što jeste. Disala je slobodnije. Naučio je da mašta. Voleo je čuti o svakoj njenoj misli. Svaki pokušaj da definiše taj odnos padao je u vodu. Hiljadu puta je pokušala gledati na to kao na avanturu. Nije mogla naći reč koja sadrži u sebi i ljubavnici i prijatelji...
Tog jutra je došao da joj kaže da ne ume živeti dva života u jednom. Tražio je da mu pomogne. Ne želi da laže, da se skriva, jer to što oseća je najčistije. Želeo je biti s njom.
Pogled joj je opet leteo na crvenu svesku koja se vozila s njom. Kao da je sve od čega je bežala, bilo tu.
Začula se škripa kočnica, okreti volana, zaustavljanje u zadnjem momentu na ivici puta. Čula je viku vozača sa kojim umalo nije izazvala sudar.
Parkirala je auto i došla do vazduha. Napokon je otvorila crvenu svesku.
Nastaviće se...