Ivva

Marina:
Imam još par sati da se spremim. Šta da obučem? Sva ta poznata lica koja ću sresti. Dodjavola i ona i njena izložba. Doći će i ljudi sa fakulteta. Naravno, nije propustila da pozove ni onu "Armani girl" s kojom se tada nismo ni htele družiti. Od takvih osmeha me boli vilica i imam grč u želudcu. Kao da se cela ta rulja skupila da me podseti kako nisam uspela, kako su oni zmajevi a ja jedan običan crv u njihovom svetu.
Tačno znam kako će biti:
"Još uvek stanuješ u onom stančiću?
(Da i nemam ni na pomolu mogućnost da budem u boljem.)
Nešto si mi oslabila?
(Nisam, samo ovu haljinu sam zadnji put nosila na nekoj svadbi)
Gde si bila na letovanju?
(U selu..)
Vesnina izložba je divna a kada ćemo videti tvoju?
(Nikada, ne slikam više)
Kada si diplomirala?
(Nisam, kada je mama umrla nisam imala snage nastaviti)
Gde radiš?
(Radim kao sekretarica, ne bih ni to imala da mi Vesna nije našla)
Baš mi je drago što te vidim, javi se pa da idemo na kaficu da malo razmenimo iskustva.
(O čemu da pričamo kada ja nemam ni ambicije da budem kao svi vi, da ti pričam da sam stvarno zadovoljna svojim malim životom. Da njega stvarno volim iako je samo automehaničar? Ne draga ne možeš ti to razumeti.)..."
Kao mreža koja se obmotava oko mene, dave me lagano ti ljudi i njihova pitanja. Vesna pripada njima. Kada skine svo perje i kada zavese padnu onda je ona topla i mila koju sam oduvek znala. Ali ga već duže vreme ne skida. Samo ponekad, kada je zaboli nečiji komentar dodje kod mene, isplače se i ode. Nekada smo imale iste snove, samo smo gledale da zbrišemo u naš svet i pričamo do zore.

Izvini Vesna, nemam snage.

Vesna:
Svi su otišli. Jedva čekam da pročitam sutrašnje novine, znam da će ovog puta kritike biti odlične. Uspela sam, napokon. Toliko truda i toliko rada, isplatilo se.
Marina, se opet nije pojavila.
Pružam joj priliku da upozna važne ljude.Pružam joj šansu da udje na velika vrata a ona jednostavno ne dodje.
Zna koliko mi je sve ovo bilo bitno, zna koliko sam strepela a nje nema.
Uvek sam bila tu kada joj zatreba novac, da joj pozajmim garderobu, šta god da joj je trebalo. Bila je kao uplašeni miš kada je tražila posao. Ja sam joj ga i našla. Jedino sam ja, od starih prijatelja, s njom u kontaktu. Ovako mi zahvaljuje?
Nije ni pozvala telefonom, bar da pita kako je prošlo. Ništa mi ne znači sutra da zove. Ne, ne mogu da shvatim da je tako bezosećajna. Ostavila me je na cedilu.
Kako se ljudi menjaju.
Nekada je bilo divno. Bile smo tim. Mogle smo razgovarati o svemu. Smejale se i plakale zbog istih stvari.

Izvini Marina, više te ne prepoznajem.


Negde smo krenule drugim ulicama...