Ivva

Jednom davno na brdovitom Balkanu živeli su mali pioniri. Nosili su crvene marame i plave kapice sa crvenom petokrakom..
Bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija. Svake godine bi se skupili pioniri sa zapada i i istoka, severa i juga i putovali bi brdima i morima svoje zemlje. Velika je bila ta zemlja. Bili su jako ponosni što su baš njih izabrali da predstavljaju svoju republiku. Mesec maj je bio jednako bitan kao i mesec svibanj.
Tada sam prvi put videla Rijeku i Istru. Tada sam prvi put videla zapadnu Srbiju. Tada se prvi put jedan dečak zaljubio u mene.
Na muzičkom toboganu su se pevale pesmice "Zagorje zeleno.." "Moj očka.." "Oj svijetla majska zoro..". Tada je Suzana Mančić bila loto devojka.

Mali pioniri nisu znali šta znači reč nacionalista. Mislili su da je Goli otok ostrvo koje nije stiglo da se obuče.

Mnogo šta nisam znala i bilo je lepo tih godina.

U pravu je bila žena iz "Prohujalo sa vihorom" kada je rekla da će sutra misliti o svemu. Pretpostavljam da je mislila, kada se naspava. Verovatno vam se desilo, kada se naspavamo svet nam izgleda mnogo bolji.
Razmišljam da li postoji neka pesma posvećena suboti. Subotom ujutru volim lenčariti, protezati se u krevetu i misliti samo o pufnastim jastucima i njegovom toplom zagrljaju. Volim da se uvučem u taj zagrljaj i osetim kako mi je mozak divno prazan.
Zagrljaj može značiti svašta nešto. Trebali bi uvesti više reči, npr.: poštovanjegrljaj, strasnogrljaj, ljubavogrljaj, tugogrljaj...
Dešava se da jedan preraste u drugi. Tužno je samo kada ne umemo da ih razlikujemo.
Ovo je oda toplim zagrljajima. Toplogrljaj mi u trenu izbriše sve teške misli koje su se skupljale tokom radne nedelje. Jači je i od reči.
Može postojati više takvih čarobnjaka koji proizvode toplogrljaje. Javljaju se u obliku prijatelja, roditelja, partnera...
Gore sam pomenula meni najdražeg medju odraslima (onaj sa pufnastim jastucima).
Dečiji čarobnjaci, od svih koje znam, su najbrojniji (jer da bi bio čaroban, zagrljaj mora biti iskren. Ježim se od neiskrenih.). Svaki je drugačiji. Ono zajedničko im je da se svako od njih zaleti i iz sve snage prilepi svoj obraz uz moj i zagrli jako, najače koliko male ruke dopuštaju.
Velika je stvar i biti nekome takav čarobnjak.

Ne znam kako žive oni koji nisu našli svoje čarobne zagrljaje. Takvi ljudi moraju biti mnogo jaki.

"Bele bele od korala, bele zube ima Galja
Telo belo ona ima, telo belo kao ljiljan
Sva je mazna nežna svuda, puna čari puna čuda..
Srce ima od kristala..
Galja! Galja"
(Mihalj Semenko)

Jednom davno, pre tačno 104 godine u Kijevu se začula balalajka i vesele ukrajinske pesme opijene vodkom. U jednoj plemićkoj porodici agroinženjera, Aleksandra Korvina se proslavljalo rodjenje najmladjeg člana, Mihaila.
U njihovoj kući su se slavili i pravoslavni i katolički praznici. Dolazili su učitelji iz svih krajeva sveta. Svirao se klavir, učila aritmetika, književnost i poštovao se Bog. Mihailo je već bio izrastao u naočitog mladog plemića. Stvarao je svoj svet prepun radosti.
Živeli bi oni tako još dugo i srećno da se nad Ukrajinom jednoga dana nije nadvio crveni oblak. Umesto belog snega, te hladne zime, tragovi kočija su ostavljali kapljice krvi.

Želeći da zaštiti i spasi svoj dom pridružio se Baronu Vrangelu u borbi protiv crvenog ljudoždera.
Jedne hladne zimske noći naoružano čudovište je pobedilo prvu kozačku diviziju i rasulo je po belom svetu. Mihailo je uspeo da spasi samo život.
Na konju je prebegao u Odesu, prešao Mramorno more, Konstantinopolj, Varnu i preko Jadranskog mora stigao u Kotor. Više nikoga i ništa nije imao. Sa srcem prepunim ožiljaka počeo je da stvara svoju sreću iz početka. Od učitelja jahanja postao je važan ministar u finansijama.

Jednom davno pre više od 70 godina u Beogradu se začula balalajka i pila se vodka. Slavilo se rodjenje Mihailovog sina Ivana. Preživeli su oni zajedno i rat sa nekim crnim čudovištem i živeli bi još dugo i srećno da se nad njihovom kućom nije nadvio crveni oblak. Mihailovo srce je ovog puta izgubilo sve bitke.
Ivan više nije nikoga i ništa imao. Njegovu francusku školu zamenio je život u rudniku. Posle mnogo tužnih i hladnih dana i noći uspeo je da postane kočijaš. Vozeći kočije pored Save počeo je da stvara svoju sreću iz početka.

Jednom ne tako davno, pre više od četiri godine u Beogradu, poznati doktor Ivan Korvin je sa svojim sinom Mihailom bio u prvim redovima ispred Skupštine. Niz lice čoveka sa kozačkim srcem su tekle suze radosnice, slavio je pobedu nad jednim crvenim čudovištem.

Danas, dvadeset trećeg jedanaestog na Trgu Nezavisnosti u Kijevu začula se balalajka. Mihailo, koji je izrastao u naočitog momka, proslavio je rodjendan svog dede Mihaila, boreći se sa crvenim prokletstvom koje prati njegovu i mnoge druge porodice.

Ponekad je prokletstvo nasledno ali srećom ne i neuništivo.

Loše je kada nemamo posao, loše je i kada ga imamo previše. Kradem minute pred spavanje za čitanje novih postova. Blog je opet tu. Drago mi je da ne pevamo "Odlazi blog iz našeg malog grada.."
Obećavam sebi da ću sutra naći više vremena za neke lepe stvari i drage ljude. Ko o čemu, ja o nedostatku vremena.
Kada bih pisala priču, večeras bi ličila na finansijski izveštaj ili na vremensku prognozu.
Bilo bi divno kada bi moglo da se spakuje malo sunca u teglicu pa da je tamo negde posle 16 časova otvorimo i produžimo dan. Hm, koliki bi bio porez na to?

Bajka za Sanju

Jednog lepog dana sreli su se crvenokosa i jedan mladi čovek koji je celog života Sanjao. Poljubio je kao usnulu princezu i u njoj se sve probudilo. Kada je došlo proleće pa jesen pa opet proleće, rešili su da se venčaju. U njihovom malom domu je bilo toliko topline i ljubavi da je izlazila kroz dimnjak. Svi su je pitali da im otkrije tajnu zašto pecivo koje ona napravi najlepše miriše. Rekla im je, da stavi puno ljubavi prema onome za koga ga sprema. Želeli su tu ljubav podeliti još sa nekim, želeli su imati punu kuću dece. Prolazili su dani, meseci a roda nije dolazila na njihov prag. Jednog dana rešili su da je potraže. Pratili su putokaze koji su vodili preko nekih bodljikavih, krivudavih staza i došli do mesta gde je trebalo da ih sačeka sa njihovom bebom. Ni tu se nije pojavila. Posle mesec dana rešili su da je potraže ponovo. Sledeći put su, plašeći se da je zalutala, išli nekim drugim putevima da je nadju. Nigde je nije bilo. Crvenokosa je svakog dana bila sve tužnija. Gledala je kako rode donose bebe na neke druge adrese. Radovala se iz sve snage zbog ljudi koji stanuju tamo. Opet, sve više se pitala zašto njenu zaobilaze. Odlazila je i sama tražeći prave putokaze. Počela je misliti da ona nešto nije dobro uradila i da je roda ljuta na nju. Crvenokosa nije ništa loše uradila, čak je svima pamtila i rodjendane.
Svakoga dana je "onaj njen" prelazio i sedam gora i sedam mora samo da joj vrati osmeh i da ponovo budu srećni. U pecivu se sve više osećao gorak ukus suza. Zaboravljala je staviti začine jer je mislila na bebu. Polako se zatvarala i udaljavala od njega.
Jednog sunčanog jutra rešili su da promene adresu i naprave novi zajednički dom. Crvenokosa je opet dobila sjaj u očima. Više nije imala vremena svakog dana tražiti kuda je zalutala blesava roda. Kao da se ona sada naljutila na nju. Rešila je da je potraži kasnije. Kuću je ofarbala u zeleno, vrata je stavila u obliku čokolade. Širom je otvorila prozore i pozvala prijatelje. Opet su gledali neke smešne, neke tužne predstave i odlazili su na proslave.. Dan bi prošao za tren. Izgubila je kalendar i zaboravljala je datume.
Jednog jutra čula je neki šum oko kuće. Bunovno je ustala iz kreveta. Ugledala je jučerašnje novine i videla koji je datum. Ovoga puta je znala da je došlo vreme za njihovu bebu. Nakon devet meseci začuo se i novi glas u zelenoj kući. Mali ali najvažniji.

Četvrtak je bio naporan dan, bez tople pauze za blog.

U sredu veče sam uspela uraditi i nešto lepo za sebe.
U Sava Cetru u Beogradu je gostovala italijanska plesna trupa Aterballetto, čiji je član i beogradska balerina Ašhen Ataljanc. Nisam propustila šansu da vidim taj dogadjaj.
("Compagnia Aterbaletto je najznačajnija baletska kompanija za produkciju i distribuciju u Italiji kao i prva organizacija trajnog karaktera koja se, nezavisno od Opera hausa bavi produciranjem baleta...")

Nije postojala priča. Dočarali su trenutke, život. Fotografija gore je iz prve scene.
Sa toliko senzualnosti i erotike, bez trunke vulgarnosti prikazali su odnos u kome se u jednom momentu ne razlikuju. Dok ih pijanista prati Rossinijevom Cantatom, sa lakoćom pokreta izazivaju nežnost. U jednom momentu, ne razaznaje se koji je deo tela čiji. Ona uzdiže njega, on nju, preplitanje.. Igra ljubavi, igra poverenja.
"... da bismo u ovom svetu lepo živeli svi muškarci trebalo bi da budu žene ili sve žene muškarci..." (R. De Simone)
Druga scena razigrana, treća komična....
Sve vreme, smenjuju se različiti osećaji. Napetost, tuga, opet smeh, radost.. Samo onaj racionalni deo mene nije bio probudjen. Nije tu bilo mesta za njega.

Uz plesnu trupu u drugom delu nastupila je italijanska grupa Musicale Assurd. Četiri žene koje pevaju izvorne italijanske pesme i uz kastanjete, tamburu, harmoniku prikazuju temperament naroda Južne Italije. Balerine su u raznobojnim haljinama, crvenim, crnim, narandžastim ... Muškarci u crnom. Razigrani, veseli dovode vas u mesto gde se ljudi sastaju i uz pesmu i igru se nadmeću i uživaju. Sinoć, kao da sam osetila miris starog Napulja. Ne biste izdržali da ne cupkate nogom i da vam srce ne kuca brže.

Kažu da gostuju po celom svetu.

Mnoge reči svako od nas različito doživi. Pokret, samo ako dozvolimo sebi svi razumemo.
Sa njim možemo opisati reči i osećanja a rečima je mnogo teško opisati pokret, njega trebamo videti i osetiti.

Jednom, ne tako davno u jednoj kući u predgradju živela je jedna mala velika žena. Sigurno se sećate te kuće. To je baš ona sa najlepšom baštom. Kada biste stali pored levog prozora osetili bi najlepše mirise koji dopiru iz kuhinje. Njen suprug je po ceo dan radio neki jako važan posao. Ona je brinula o deci, psu, bašti i o svim leptirima okolo. Iako vas ne poznaje ponudila bi vam medenjake koji se za tren istope u ustima.
Godine su prolazile, deca su već sama išla u školu.
Jednog lepog dana, mala velika žena je rešila da se zaposli.
Vrlo kratko nakon što je prvi put ušla na velika staklena vrata, naučila je sve poslove. Svi su tražili njenu pomoć. Koleginica koja sedi levo iza, kačila je na njen računar roze listiće na kojima bi pisala molbe. Kolega ispred, zelene. Gospodjica sa strane, žute. Šef bi joj ostavljao velike bele papire. Narandžaste podsetnike je sama lepila. Vremenom, papirići više nisu bili molbe, pretvorili su se u zahteve. Kada svi odu kući, ona bi ostajala još da radi.
Jednog kišnog jutra, računar joj se nije video od šarenih lukavih podsetnika, zahteva. Sto su zarobili surovi beli papiri sa velikim crnim slovima. Sela je ispred njih i zatvorila oči.
Papirići su se razleteli i poredjali u četu. Narandžasti su bili na čelu i rasporedjivali ostale. Kompjuter se uključio. Menjale su se slike na njemu. Printer je štampao kao lud. Izveštaji u obliku malih raketa leteli su na stolove okolo. Sve je bilo brzo uradjeno. Sto je bio čist i začula se muzika.
Kada je otvorila oči svi papirići i papiri su i dalje bili tu.
Ipak, ovo je bajka za odrasle a oni ne veruju u bajke.
Odlepila je roze listiće i zakačila ih za računar koleginice koja joj lepi žute. Koleginici levo iza, stavila je zelene. Ni ostale kolege nije zapostavila. Uzela je veliku hrpu belih papira i otišla kod šefa. Dan, danas se nagadja šta su tamo razgovarali. Nedugo posle toga dobila je povišicu. Nikada više nije ostajala prekovremeno i na stolu su postojali samo narandžasti podsetnici.
Jednog sunčanog dana, rešila je da zauvek napusti zgradu sa velikim staklenim vratima.
Znate onu malu slatku radnju sa najlepšim medenjacima?
Baš nju, ona je napravila. I dalje brine o svojoj porodici, psu, svim leptirima i već dugo živi srećno.

Budilnik je zvonio. Grubo je zvrndao terajući mi snove. Rekla sam neke nerazumljive reči koje su brisale jedna drugu. Dočekao me je njegov topao pogled, smejao se mojim rečima.

Na poslu sam rekla neke oštre reči i uplašila se. Kao da su bile čarobne, kamena vrata su se otvorila.
Danas mi je prijateljica tražila reči. Niz njeno lice su tekle suze zbog reči kojima je neko povredio. Umesto da kažem reči utehe, kao da neko drugi govori, iz mene su izletele reči prekora. Reči o njenim greškama i o njenim grubim nepromišljenim rečima zbog kojih joj je taj neko samo rekao istinu. Uplašila sam se od sopstvenih surovih reči u trenutku kada su trebale biti blage. Umesto da se sva vrata izmedju nas zatvore, rekla je hvala i otvorila još jedna.
Ponekad i teške reči mogu biti čarobne.

Večeras sam rekla i neke najnežnije koje su zamenile reči "volim te". Bile su bez nekog velikog smisla, čiste, tople i niko mu ih još nije rekao. Kao da su bile čarobne.

Bila jednom jedna devojčica koja je žarko želela da postane balerina. Jedne noći kada je zaspala doleteo je leptir na njen dlan. Zatreperio je svojim šarenim krilima.
Odjednom, sanjala je da je balerina.
Čula je muziku i zaplesala je u čarobnim baletankama. Noge su joj lebdele kao da igra po oblacima. Bela haljinica je lepršala oko njenog malog tela. Ujutru je ispričala san svojoj mami.
Jednog lepog dana mama je rešila da joj ispuni želju i odvela je u plesnu školu.
Naporno je učila i vežbala. Kada je porasla postala je velika balerina.
Jedne lepe večeri kada je mesec izašao na nebo ceo grad je došao da gleda kako ona pleše. Svi su joj se divili i govorili da je najlepša i najbolja balerina koju su videli.
Te noći kada je umorna od nastupa zaspala doleteo je onaj isti leptir na njen dlan. Zatreperio je svojim šarenim krilima.
Odjednom, sanjala je da je devojčica.

"Sigurno su prošli sati od kada je stigla s puta." Žurio je da dodje kući i vidi je, prvi put nakon pet dana. Ponosan na sebe što je tog jutra oprao zaostalo sudje, skupio veš sa žice..
U stanu nije bilo nikoga. Pokušao je da je pozove. Čulo se samo:"Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.." Napravio je dve kafe i čekao je. Sati su prolazili. Sve više ga je hvatao strah, kroz glavu su mu se smenjivale scene šta je sve moglo da se dogodi.
Kupatilo mu je izgledalo čudno prazno. Nije bilo šampona, krema ili šta je već ona koristila.
Imali su običaj ostavljati jedno drugom poruke, koje su samo oni mogli razumeti. Otišao je do poštanskog sandučeta nadajući se da će i ovoga puta nešto zateći. Zatekao je ključeve od stana i ceduljicu, na kojoj je pisalo:
"Nadam se da ti je prijao petak."
Panično je otrčao do plakara. Prazni ofingeri su mu lupili šamar. Zveckali su: "Otišla je. Spakovala stvari i zbrisala.." "Ne, nije moguće, zašto bi?"...
Noć je sporo prolazila. "Petak... tada smo razgovarali o braku i složili se, ne to je bila subota.... Petak? Seti se već jednom!!!" Svitalo je a on je i dalje mučio sebe.
Narednih dana pokušavao je da razgovara sa njom. Prilikom svakog pokušaja dočekala bi ga spuštena slušalica sa druge strane, zaključana kapija, gašenje svetla kada pozvoni, prezirni pogledi njenih prijateljica...
Dan bi nekako i pregurao, veče ga je bolelo. Tišina, hladan krevet, gorak ukus samoće su mu svojim zlobnim glasom govorili: "Otišla je, ostavila te je bez objašnjena. Ni toliko te nije ispoštovala. Sam si.. sam.." Smenjivali su se bes, tuga, razočaranje. Svake večeri, kao molitvu, izgovarao je hiljadu puta ista pitanja: "Zašto je otišla? Kakav petak? Šta sam joj uradio?".
Mrzovoljno jutro ga je dosadno teralo da ustane i započne dan.
U korpi je još uvek stajao čist veš, koji je skupio baš onog dana. Na vrhu su upadljivo bile položene roze gaćice. Besno ih je uzeo: "Nisi stigla baš sve da pokupiš! Stavila ih na vrh da me podsete...." Nije znao da li da ih pocepa ili da se isplače nad njima. Trgnulo ga je zvono na vratima. Iako je znao da joj ovo ne može oprostiti, nadao se da je ona.
"Dobar dan komšija, izvinite ali opet mi je pao veš na vašu terasu da li bih mogla.."
"Nema problema, sada ću da pogledam".
"Komšija i te gaćice su moje, pale su pre neki dan..."
Zbunjeno ih je pružio, shvativši da ih sve vreme drži u ruci. Bio je razočaran što ni to nije njeno.
Pogled mu se prikovao za mali natpis.
"Čekajte, šta piše na gaćicama???"
Ona, već crvena kao rak tiho odgovori: "FRIDAY"

Hm.. pišem blog već mesec i sedamnaest dana.
Podstaknuta postom "Blog kao ispovedaonica" koji je napisao Blog me Mikelly ("blog me baby, nije važno šta je.. samo neka traje" stop) setila sam se kako sam uopšte počela sa svojim piskaranjem. Kada sam uopšte otkrila blog (viknuh eureka!), oduševila sam se koliko pametnih i zanimljivih ljudi ima i to sve na jednom mestu. Blog - tržnica duše i mozga. Celo jedno carstvo ("u njemuu caruje drugarstvoo tamo je sve lepoo.." stop). Pošto imam dugačak jezik, teško mi je bilo čitati a ne komentarisati. Ružno je komentarisati a nemati ništa za ponuditi, da i tebe neko ispljuje ako zatreba. Tako je počelo, prva me je ohrabrila Tinčica. Tinčica koja iz tramvaja posmatra svet i oštro i divno realno piše o njemu.
Blog bi kažu trebao biti dnevnik. Nemam šta zanimljivo pisati o sebi, ne znači mi takvo pisanje, samo za čitanje . Ok, hajde da probam. Imam trideset godina. Srećno živim sa Ivvcem već četiri ipo, koga sam i upoznala preko interneta (naravno kao i svi imamo mi svoje uspone i padove al to je druga tema "Idemoo malo gore, idemoo malo dole. Život je nekad lep..." stop). Radimo po ceo dan. Moj posao su brojke i mašta nije dozvoljena, (zanimljivo bi bilo ako bih krenula da maštam da je 1000 € u stvari 1000 leptirića, e ebi ga nema više pretvorili se u gusenice!). Probala sam da napišem priču na blogu (pisanje priče, prvi put nakon osnovne škole) i nadomestim ogroman deo koji mi fali u životu: kreativnost, pokazivanje emocija, razmišljanja.. . Kao što danas reče plavooka "izrazito netalentirana balerina" Carrie u svom striptizu (a-a striptiz? trk tamo da vidite): "Jer, svi znamo da u samom načinu na koji govorimo o tuđem životu otkrivamo sebe... E, varalice moje, đžaba vam taj trud!" priča je bila moj način da iskažem sebe. Odjednom, javili su se ljudi koji su počeli da me motivišu i javno i skriveno :). Naravno da mi je značilo i naravno da su uspeli. Sada više nije samo piskaranje, ono koje me raduje. Eto, juče sam se vratila sa puta kljakava i bljakava i sačekao me je poklon. Nemirna Nemiri (zadužena za obrazovanje naše duše i izazivanje nemira u njoj) mi je poklonila Pavićeve divne priče i promenila mi mišljenje o istom. Lepensky (čovek koji čvrsto stoji iza svojih blamova): (" I? Ko je tu idiot? Aparat ili ja? Bilo je to prvi i poslednji put da me je žensko pozvalo u krevet, a da sam ja odbio.") me je iste večeri nasmejao do suza. Danas me je sačekala Sanja (interesantna,nežna i brižna a tako jaka) sa mirisnim pecivom (polakoo ostav'te i meni malo). Kasnije sam se prošetala Julierinim vrtom suncokreta. Trčim da vidim šta će danas smisliti veselo, pametno balafo prase, čitati Hajduk devojku, Barbu… i stvarno još mnogo, ne samo gore pomenutih bisera bloga.
Ovo nije nikakvo uvlačenje ili reklama. Ako vam zvuči patetično, zabole me :).. ovo je nešto sasvim lično.
Htedoh samo reći da me jako radujete vi mali veliki blog ljudi koji ste svi stali u moj kompjuter.

Ona ustaje ranom zorom, bude je prvi zraci sunca. Na njenom licu nazire se samo poneka bora smejalica. Svakoga dana da dovoljno poljubaca svojoj deci. Uvek ima vremena za igru. Sve košulje njenog supruga su čiste i ispeglane. Sve njegove fantazije su i njene. Dom joj je čist i miriše na sveže pecivo, koje je sama napravila. Prijatelji je zovu kada im treba rame za plakanje i kreator zabave. Znaju, za njih je uvek tu.
Ona ne zna šta je to celulit. Niko ne primećuje kada je u pms-u. Seksi veš joj je udobniji od pamučnog. Uvek je obučena po poslednjoj modi. Poslovni problemi su joj smešne prepreke i sebi postavlja najviše izazove. Njen bankovni račun dobija sve veće cifre. Nikada ne kasni jer vozi sigurno i brzo kao da je rodjena u kolima. Ne propušta koncerte ni nova literarna izdanja.
Njoj je dovoljno dvadeset i četiri sata dnevno da bi bila srećna i usrećila druge.
Ona... ona ne postoji. Ako je ikada postojala sada je sigurno na lečenju.

Vraćao sam se u svoju hotelsku sobu posle još jednog dosadnog sastanka. Već duže vreme život mi se svodio na posao i putovanja. Osećao sam se kao izduvan balon, iscrpljen i usamljen. U hotelskom hodniku sam opet video svoju lepu sobaricu. Crna duga kosa, noge kao izvajane. Sa rukama prepunim peškira u kratkoj suknjici hodala je ispred mene. Najljubaznije i najlepše stvorenje koje sam sreo u zadnjih par dana. Kao da je osetila moj pogled, okrenula se i na lošem engleskom me je pozdravila. Kod žena uvek prvo primetim oči. Njene su tople i tamne. Poželeo sam da pobegnem od celog sveta i nestanem u njima.
To je bila prva noć da me nije mučila nesanica, pokušao sam da odgledam par emisija ali me je umor savladao. U sred noći čuo sam da se otključavaju vrata. Trebalo mi je par sekundi da shvatim gde sam (problem čestih putovanja). U sobu je ušla ona. Zbunjeno sam gledao, umalo da je pitam da li se nešto desilo. Ignorišući moj šok, prišla je i sela na ivicu kreveta. Nisam verovao svojim očima, za razliku od mog prijatelja izdajnika koji je već bio u pripravnosti. Lagano je otkopčavala svoju belu košulju, kao da nisam prisutan. Svetlost uključenog televizora joj je obasjala grudi, i to kakve grudi! Počela je da dodiruje svoje telo dok sam ja bio sve ludji. Buljio sam u nju kao tele u šarena vrata.
"Skini sve sa sebe!" bio sam nestrpljiv. Ustala je, prišla mi i spustila svoje mekane usne na moje. Ruka mi je već klizila duž njenih nogu. Šapnula je nešto skroz nerazumljivo.
Probudio sam se u znoju. Razočarano sam gledao oko sebe, ne verujući da sam sve sanjao. Mogao sam se zakleti da se u sobi osećao miris njenog parfema. Shvatio sam da je definitivno došlo vreme da promenim nešto u svom životu. "U ostalom, zar nije ovo svačiji san?". Tešio sam se. Ustao sam, istuširao se i pokušavajući da je izbacim iz glave opet zaspao. Ovog puta sam sanjao posao.
Ustao sam kasnije nego inače, dovoljno rano da doručkujem i stignem na avion. Izašao sam iz kupatila i zatekao nju, ženu iz mog sna. Sada nisam sanjao, stajala je ispred mene sa onim stidljivim pogledom. Pokušala je da mi objasni da je mislila da je soba prazna.
"Nema problema, evo brzo ću da sklonim stvari, svakako odlazim za par sati." Pitao sam je da popije piće sa mnom. Rekla je nešto kao da treba prvo da sredi sobe do moje jer dolaze novi gosti pa ako stigne da završi, doći će. Nisam se mnogo dvoumio, znao sam da se takve žene ne sreću često. Ponudio sam joj pomoć. Nasmejala se i izašla. Krenuo sam na doručak i opet je ugledao u sobi pored. Ušao sam unutra i pomogao joj da zategne posteljinu na krevetu. Očigledno je zabavljao taj prizor. Ohrabren uzeo sam i usisivač. Nisam ni znao da čišćenje može biti tako zabavno. Prolazeći, okrznula me je bokom. Mislim da mi je ovaj moj izdajnik istog momenta napravio izbočinu na pantalonama.
Nisam ništa razumeo šta je pričala ali sam je pratio iz prostorije u prostoriju. Danas je imala još kraću suknju, pogledom sam pratio njen uzani članak koji se nastavljao u vretenasti list. Odavno nisam video takvo savršenstvo. Napokon i taj apartman je bio gotov. Uputili smo se ka mojoj sobi. To iščekivanje me je još jače uzbudilo. Dok je otključavala vrata telefon mi je zvonio kao nenormalan. Rešio sam da se uopšte ne javljam.
Pogledala me je onim srnećim očima i rekla:
"Thanks, it was the best day here.." Poljubila me je u obraz i svojim mačkastim hodom otišla. Dugo sam gledao za njom.
Napokon sam se javio na telefon, još uvek ne shvatajući šta mi se desilo.
"Halo, zašto se ne javljaš?!!" Vikao je moj kolega sa druge strane.
"Nisam stigao."
"Kako nisi, šta si radio?"
"Eto, pospremao sam hotelske sobe." Zbunjeno sam mu odgovorio.

Troipogodišnji Marko je jednog dana otvorio svoju dušu i rekao:
"Mama, moja devojka nije više Dunja ja vojim Sanju."
Njegova mama, služeći se modernim pedagoškim metodama uspešno je sakrila iznenadjenje. Svakog dana je dolazio sa novim izjavama koje je "pokupio" u tramvaju, obdaništu, dvorištu.. Jednog dana joj je rekao "Mama, daj mi mesa 'leba ti"
('Leba ti!???)
Ovoga puta mu je rekla:
"Ne možeš imati dve devojke."
"A što?"
Sutradan se vaspitačica požalila kako je Dunja tužna. Naime, Marko joj je objasnio novonastalu situaciju ovim rečima:
"Ti nisi više moja devojka i sjećno."
(Sjećno?!!! Oni stariji frajeri samo nestanu a on još kaže i "Srećno"?)
Na tramvajskoj stanici je zalepio nos na staklo poslastičarnice. U izlogu su bile torte raznih oblika, što za decu a što za odrasle. "Mama, mama a šta je ovo?". Podstaknuta teorijom da decu ne treba lagati objasnila mu je oblik torte:
"To je ženska guza"
"Jesteee vidim gaćice.."
Ljudi oko njih su sa sve većim interesovanjem slušali Markovu predstavu:
"Mama, mamaa ali ovo nije tako veejiko dupe kao tvoje!!!"

"Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica.
Sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke na moje reči.
Govorio sam joj ti si andjeo, ti si djavo.
Telo ti zrelo, što se praviš svetica.
A padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom."
(Pero Zubac)

Nosila je veliku fleku na srcu koja nije bledela. Kao vino kada se prospe po beloj haljini, podsećala je na njegove ruke, miris i hod po kome ga je mogla prepoznati na udaljenosti od stotinu ljudi. Leto je prošlo pre četiri meseca.Vratila se još jednom u Kotor. Vratila se na mesto gde je fleka nastala.
Nisu čuli ništa o njemu. Kažu, otišao je u Mostar. Neki tvrde da je otišao preko granice a neki da je opet došao u Kotor.
Ulice, sada puste, pokreću sećanja i slike koje se vrte kao na ubrzanom filmu.
Njihov prvi susret: "Hej, pa mi se znamo još od prošlog leta..".
Seća se, odmah su rekli trajaće i oni samo dok se ona ne vrati u svoj grad. Ljubav preko žice ne opstaje. Rekli su da nema svrhe ni pokušati.
Imali su još trideset dana do jeseni, celu večnost.
Igra zavodjenja je mogla da počne. Njegov iznenadni poljubac. Poljubac zbog koga se popela na prste i privila uz njega.
Prosipanje duše, kao na tacni. "Evo pokazujem ti je a ti slobodno uzmi komadiće" i razmenili su ih.
Razgovori dok sunce ne probudi more.
Dvadeset pet dana je ostalo.
Dodir njegova ruke ispod majice. "Divne su, taman za moju šaku." Čekanje da završi sa poslom, da se odvezu na neku skrivenu plažu i provedu dan ležeći pripijeni jedno uz drugo na vrelom kamenju. Komadić kupaćeg kostima koji nestaje u vodi.
Dani su sve brže nestajali, dok joj je mirisao kosu. Kao da ih je neko krao.
"Zašto .. zašto baš ja?"
"Gledaš me u oči dok budan sanjam.. zato što sanjaš isto kao i ja"
Njene usne su ga milovale spuštajući se niz njegovo telo. Smeh, seća se smeha koji je izazivao svojim primedbama.
Deset dana je ostalo.
Sedi u njihovom kafiću u starom gradu. Gleda ga dok dolazi u svojoj beloj košulji i izbledelim farmerkama sa rukama prepunim radosti.
"Naručila si i za mene. Već znaš šta volim."
Još dva dana su ostala.
Rekli su bez pisama, bez javljanja neka ostane samo taj tren, tren od 30 dana. Na njegovoj putničkoj karti budućnosti piše sever a na njenoj jug.
Još jedan dan..
"Žao mi je što nisam pružio više a želim i znam šta bih sve mogao.. Žao mi je što te još nisam imao za sebe."

Sada korača poznatom ulicom, umornom od prolaznika. Pokušava da čuje buru jer nema više snage slušati sopstvene misli koje je ubedjuju da je to samo jedna letnja avantura. "Piši gotovo, iskuliraj, ne cmizdri. Misliš da su ga Mostarske kiše vratile? Pakuj stvari i na autobus, nazad. I sama znaš da nema tu šta da se sanja, dva sveta.. imala si dobar seks, provod i kraj!"
Ulazi u poštu u centru Kotora, bežeći od pogleda ostalih ljudi.
On je tu. Stoji ispred nje u izbledelim farmerkama, okrenut ledjima.
Gleda ga, uvek su joj se dopadala ta ledja. Plavi džemper, nikada ga nije videla u džemperu. Na pojasu mu je zakačena mala šarena marama koju je volela da nosi oko ruke i koju joj je ukrao jednog jutra kada su zaspali na plaži. Pogled na tu maramu, svesnost da je nosi uz sebe izaziva joj drhtaje. Okreće se ka njoj, dok ga prži taj pogled.
Kao lopov uhvaćen na delu, želi se pravdati zašto se vratila ako su rekli. Ne sme da mu pridje. On prilazi, trudeći da sakrije svoju zbunjenost i zastaje.
"Hej, pa mi se znamo od prošlog leta.."

Postoje razne fobije agoro, mizo, .....
Ja patim od šalterofobije. Možda i ne postoji takav pojam u medicinskom rečniku ali smatram da ga treba uvesti. Svi su se barem jednom suočili sa fobijom od osobe koja stoji sa druge strane šaltera. Obično su to ljudi sa sindromom "ustao/la na levu nogu" i "sada zavisiš od mene pa ćemo da vidimo kako ću da te izmaltretiram"
Kažu da se strah najbolje otklanja suočavanjem s njim.
Danas sam skupila svoju hrpu papira, obračuna i preračuna i stala oči u oči sa nadležnom šalter damom, spremna da izigravam ping pong lopticu. Naravno da očekujem da će da me vrati po još nešto a onda po ono prvo a onda će da se konsultuje sa svojim šalter koleginicama. Kada joj objasnim da je slučaj urgentno hitan sa puno razumevanja uzeće predmet i reći:
"U redu je, dodjite za godinu dana"
Onda nastupa pominjanje šefa i traženje istog da bi na kraju bilo sve u redu.
Ono što je danas ostavilo toliki utisak na mene je gospodja koja je pogledala sve te bljuvotine na papiru i pročitala ih. Ne samo to, odmah je shvatila o čemu se radi. Odvojila je svojih 40 minuta i posvetila punu pažnju objektu koji je uzrokavao moj dolazak i sa osmehom sve završila (čak i ono što nije morala).
Gledala sam je zbunjeno sa željom da je pitam "A da ja ipak prvo napravim neki formalni zahtev.." Kada ona ne komplikuje daj da ja malo sebi otežam.
Sve je bilo sredjeno i bolje nego što sam očekivala, imala sam želju da je poljubim. Naravno da nisam još treba da saradjujem s njom, neću da ima fobiju od mene. Umesto toga donela sam joj čokoladu, to nije preterivanje (kinder jaje bi bilo previše).
Svatila sam:
Ako hoćeš da vidiš kakav je neko čovek, daj mu šalter.

"Fotografije su fenomenalne. Hm, odoh na audiciju za neku špansku seriju. Hvala ti puno, puno.. Još samo par stvari da sredim i sve će biti savršeno."
Nadja je u fotografskom studiu svog prijatelja.
"Divna si u venčanici, ako opet poželiš da je obučeš samo me pozovi". Flertuje s njom.
"Ne brini, prvi si na spisku."
Fotografije prikazuju njeno i Sašino venčanje.
"Reci mi, ima li promena? Kako ti je mama?"
Senka tuge zamenjuje osmeh na njenom licu.
"Isto je, još uvek misli da ne znam da su sada dani u pitanju. Možda neće dočekati ni Božić".
Odgovara tužno.

***
Ulaze u bolničku sobu. Čuje se smeh. Nadja ponosno šapuće Saši "Opet je u elementu, jadni doktori. Nikada kraja veselju, s njom."
"Evo vas napokon! Da čestitam?" pokušava da se pridigne iz kreveta.
Nadja se smeje, grli je.
"Daj mi da vidim fotografije i ne balavi me! Pričajte mi kako je prošlo? Ko je sve bio?"
Trude se da budu radosni, prepričavaju detalje sa venčanja. Majka se divi njenoj haljini.
"Znaš li ti Saša da moja devojčica prelepo peva. Dušo, hajde zapevaj nešto."
"Nemoj mama sada."
"Eto, mi smo je naterali da upiše prava. Nije samo udarala u žice, dobri su bili i oni njeni pajtosi. Pisali već i u novinama o njima."
"Mama, nećemo sada o tome."
"Dušo, znaš li koliko sam ponosna na tebe?!!!"
Nadja je miluje po obrazu, trudeći se da se ne rasplače.
Pozdravljaju se s njom i odlaze.
Trese se, Saša joj pomaže da sedne na klupu u bolničkom parku.
"Evo uspeli smo. Sada mi objasni zašto si ovo uradila. Ovo je prevara. Ubedjuješ je da smo se juče venčali a ja znam šta ti uopšte misliš o braku. Zamisli još da zna da sam ti samo prijatelj?!"

"Zar ti misliš da ne shvatam da je prevara?! Šta sam mogla?
Ceo život ti isplaniraju.
Završi školu ali ne onu koju želiš nego koju je pametno završiti. Onda, hajde još jednu kad si tako pametna. Nadji posao. Udaj se, rodi dete a čim nauči da ne piški u pelene vreme je za drugo. Ako slučajno promeniš redosled koji su ti zadali, loš si čovek. Ne, neću više da živim po tudjem receptu!
S druge strane, znaš koliko joj je ostalo. Kako da ne ispunim i to njeno očekivanje?
Do sada sam sve uspela kako su oni planirali. Bolje, da ode verujući da je njena devojčica i to uradila kako treba. Šta da joj kažem? Da sam sama? Da nisam u stanju imati vezu dužu od par meseci?"

"Dobro, mislim da te shvatam. Nije na meni da ti držim predavanja. Moram ići po klince."
"Hvala ti Saša, tvoj sam dužnik. Pozdravi pravu mladu."

***
Bolnička soba. Nadjina mama gleda svadbene fotografije i smeje se.
"Moja mala lažljivica. Opasna je, šta je sve organizovala da bi mene umirila. Znaće ona da se snadje u životu."