Budilnik je zvonio. Grubo je zvrndao terajući mi snove. Rekla sam neke nerazumljive reči koje su brisale jedna drugu. Dočekao me je njegov topao pogled, smejao se mojim rečima.
Na poslu sam rekla neke oštre reči i uplašila se. Kao da su bile čarobne, kamena vrata su se otvorila.
Danas mi je prijateljica tražila reči. Niz njeno lice su tekle suze zbog reči kojima je neko povredio. Umesto da kažem reči utehe, kao da neko drugi govori, iz mene su izletele reči prekora. Reči o njenim greškama i o njenim grubim nepromišljenim rečima zbog kojih joj je taj neko samo rekao istinu. Uplašila sam se od sopstvenih surovih reči u trenutku kada su trebale biti blage. Umesto da se sva vrata izmedju nas zatvore, rekla je hvala i otvorila još jedna.
Ponekad i teške reči mogu biti čarobne.
Večeras sam rekla i neke najnežnije koje su zamenile reči "volim te". Bile su bez nekog velikog smisla, čiste, tople i niko mu ih još nije rekao. Kao da su bile čarobne.
Post je objavljen 15.11.2004. u 23:59 sati.