Ivva

Hm.. pišem blog već mesec i sedamnaest dana.
Podstaknuta postom "Blog kao ispovedaonica" koji je napisao Blog me Mikelly ("blog me baby, nije važno šta je.. samo neka traje" stop) setila sam se kako sam uopšte počela sa svojim piskaranjem. Kada sam uopšte otkrila blog (viknuh eureka!), oduševila sam se koliko pametnih i zanimljivih ljudi ima i to sve na jednom mestu. Blog - tržnica duše i mozga. Celo jedno carstvo ("u njemuu caruje drugarstvoo tamo je sve lepoo.." stop). Pošto imam dugačak jezik, teško mi je bilo čitati a ne komentarisati. Ružno je komentarisati a nemati ništa za ponuditi, da i tebe neko ispljuje ako zatreba. Tako je počelo, prva me je ohrabrila Tinčica. Tinčica koja iz tramvaja posmatra svet i oštro i divno realno piše o njemu.
Blog bi kažu trebao biti dnevnik. Nemam šta zanimljivo pisati o sebi, ne znači mi takvo pisanje, samo za čitanje . Ok, hajde da probam. Imam trideset godina. Srećno živim sa Ivvcem već četiri ipo, koga sam i upoznala preko interneta (naravno kao i svi imamo mi svoje uspone i padove al to je druga tema "Idemoo malo gore, idemoo malo dole. Život je nekad lep..." stop). Radimo po ceo dan. Moj posao su brojke i mašta nije dozvoljena, (zanimljivo bi bilo ako bih krenula da maštam da je 1000 € u stvari 1000 leptirića, e ebi ga nema više pretvorili se u gusenice!). Probala sam da napišem priču na blogu (pisanje priče, prvi put nakon osnovne škole) i nadomestim ogroman deo koji mi fali u životu: kreativnost, pokazivanje emocija, razmišljanja.. . Kao što danas reče plavooka "izrazito netalentirana balerina" Carrie u svom striptizu (a-a striptiz? trk tamo da vidite): "Jer, svi znamo da u samom načinu na koji govorimo o tuđem životu otkrivamo sebe... E, varalice moje, đžaba vam taj trud!" priča je bila moj način da iskažem sebe. Odjednom, javili su se ljudi koji su počeli da me motivišu i javno i skriveno :). Naravno da mi je značilo i naravno da su uspeli. Sada više nije samo piskaranje, ono koje me raduje. Eto, juče sam se vratila sa puta kljakava i bljakava i sačekao me je poklon. Nemirna Nemiri (zadužena za obrazovanje naše duše i izazivanje nemira u njoj) mi je poklonila Pavićeve divne priče i promenila mi mišljenje o istom. Lepensky (čovek koji čvrsto stoji iza svojih blamova): (" I? Ko je tu idiot? Aparat ili ja? Bilo je to prvi i poslednji put da me je žensko pozvalo u krevet, a da sam ja odbio.") me je iste večeri nasmejao do suza. Danas me je sačekala Sanja (interesantna,nežna i brižna a tako jaka) sa mirisnim pecivom (polakoo ostav'te i meni malo). Kasnije sam se prošetala Julierinim vrtom suncokreta. Trčim da vidim šta će danas smisliti veselo, pametno balafo prase, čitati Hajduk devojku, Barbu… i stvarno još mnogo, ne samo gore pomenutih bisera bloga.
Ovo nije nikakvo uvlačenje ili reklama. Ako vam zvuči patetično, zabole me :).. ovo je nešto sasvim lično.
Htedoh samo reći da me jako radujete vi mali veliki blog ljudi koji ste svi stali u moj kompjuter.