Ivva

Znate li kako izgleda rukopis vašeg najboljeg prijatelja? Kada ste poslednji put dobili pismo ali pravo pismo koje čika poštar donosi, ono sa markicom? Ne računam čestitke.
Nakon punooo godina moje sanduče je zamirisalo i obradovalo se jer mu duša ovog puta nije bila ispunjena računima, već jednim predivnim pismom sa otiscima kafe. Mirišljavo pismo, baš onakvo kakvo smo dobijali nekada davno sa iscrtanim leptirićem i blesavim rečima, kako to samo one znaju, stiglo mi je od Umbrelle i Sanje. Ko onda može da kaže da nas je moderna tehnologija udaljila od poštara?

Kako godine lete broj pravih prijatelja postaje sve manji. O novim prijateljstvima često možemo samo da sanjamo, ni stari nemaju više vremena.

Suvišno je da kažem da vam želim puno zdravlja u Novoj dva nula nula petoj godini. Ono što vam još želim od srca je da dobijete puno ljubavi, ne samo od svog partnera, već svih oblika ljubavi. Nadam se da ćete imati sreće pa da baš u dve hiljade petoj godini steknete i bar dva nova prijatelja.
Hej, lepo se provedite i srećna vam Nova godina!

Uvek sam zabadala nos u tudje dočeke Nove godine i nadjoh ovo:

Stari Rimljani
Rimljani su dugo slavili Novu godinu prvog marta. 46 godine p.n.e. Julije Cezar je uveo kalendar kojim danas merimo vreme. Januar je dobio ime po bogu Janusu koji je imao dve glave, jednu okrenutu ka staroj godini a drugu ka novoj. Novogodišnje proslave u Rimu zvale su se Kalende. Ljudi su dekorisali svoje domove, razmenjivali poklone, robovi i njihovi vlasnici slavili su zajedno, nekoliko dana svako je mogao činiti šta hoće.
Kelti
Kelti su slavili krajem oktobra Šahman, u prevodu - kraj leta. Skupljali su imelu da bi terali duhove pošto su verovali da u to vreme duhovi mrtvih dolaze da progone žive.

Škotska verovanja
U Škotskoj se ovaj praznik zove Hogmanaj, pa se u nekim selima burad katrana pale i kotrljaju ulicama da bi stara godina izgorela. Škoti procenjuju kakva će im godina biti po tome ko im prvi udje u kuću. Dobro je ako je to osoba tamne kose i ako nosi poklon.

Vijetnam
U Vijetnamu se Nova godina zove Tet i pada izmedju 21. januara i 19. februara. Veruje se da na taj dan kućni bog odlazi na nebo da bi izvestio ko je od ukućana te godine bio dobar, a ko loš. U Japanu odmah posle ponoći ljudi počinju da se smeju jer će im to doneti sreću u novoj godini.

Kina: Lampioni i petarde
Kinezi slave izmedju 17. januara i 19. februara, u vreme mladog Meseca, a slavi se velikim uličnim procesijama i hiljadama lampiona koji osvetljava put novom letu.Da bi oterali zle duhove, Kinezi pale petarde a oni još sujeverniji zapečate prozore i vrata sve dok slavlje ne prodje.

Egipat i Vavilon
U drevnom Egiptu Nova godina je slavljena u vreme kada reka Nil poplavljuje zemlju, krajem septembra. U to vreme Egipćani su iznosili statue boga Amona, njegove žene i sina na brod koji je plovio po reci. Veselje je trajalo mesec dana da bi statue potom bile vraćene u hram. U Vavilonu (današnji Irak) Nova godina slavljena je u proleće. Kralj bi skinuo svoju odeću i potpuno se povukao. Nekoliko dana svako je mogao da radi šta poželi. Zatim bi se kralj vratio na čelu veličanstvene procesije, raskošno odeven, čime bi se slavlje završilo i život bi se vratio u normalu.

U Iranu klija pšenica
Muslimani slave i danas u Iranu 21. mart kao početak godine pa nekoliko nedelja pre toga stave malo pšenice na tanjirić i zalivaju je da proklija obeležavajući tako nov životni ciklus.

Indija
U severnoj Indiji za Novu godinu, koja je u proleće, nosi se cveće a žene su obučene u žuto. Na jugu u Kerali, majke stavljaju poslastice, cveće i poklone na tanjirić i decu zatvorenih očiju vode ujutru do poklona. U centralnoj Indiji Nova godina je krajem oktobra i zove se Divali. To je praznik svetlosti i vatre, odnosno vatrometa i petardi.

Urbani ritual
Postoje i savremene zanimljive tradicije, poput one u Vankuveru u Kanadi gde se tradicionalno kupaju u ledenoj vodi za Novu godinu, imitirajući nešto stariji pravoslavni običaj za Krstovdan. Nova godina je doba kada se donose mnoge važne odluke. Ipak, u savremenom svetu većina ovaj praznik provodi sprovodeći urbane rituale višesatnog sedenja pred ekranom i prinoseći kao žrtve ogromne količine jela i pića.

"... Glumica se posle pada sa mosta brzo oporavila. U policiji smo dobili informaciju da nepoznati spasilac želi ostati anoniman."
Sve novine su brujale o tome. Ispred sebe je držao pismo, koje je trebalo biti njeno poslednje, oproštajno. One večeri ga je našao u čamcu. Slova su imala tragove reke. Čitao ih je po stoti put, čitao ih je kao da čita sopstvenu dušu. Ipak je rešio da je potraži.
...
"Nemam šta da vam kažem, šta nisam već."
"Ali gospodjo..." pokušao je da je prekine
"Nisam pokušala da se ubijem, pala, okliznula se.. pišite šta hoćete. Od kada su novine ovo objavile svi me nude uloge. Eto ti piši reklame jer je izgleda samo to ostalo bitno u vrednovanju ljudskog truda."
"Stanite, nisam novinar, ja sam čamdžija. Doneo sam ovo, ovo je vaše."
Gledala je u žuti papir, pa u njega. Njen prkos je prerastao u slabost.
"Samo sam hteo da vam kažem da niste sami. Ima nas još koji se tako osećaju. Još uvek možete nekome pomoći."
Nije mogla izustiti ni reč. Gledala ga je u oči, gledajući u tu poznatu tugu.
"Možete pomoći... Sebi... Oprostite što vas uznemiravam."
"Stanite... čamdžija..."
"Ne mogu, čeka me Božić.."
...
Reka je bila hladna te Nove 2005.te godine.
"Prošle godine sam dobila dva najvrednija poklona: život i porodicu. Znaš, davno sam prestala da verujem da postoji Deda Mraz." nasmejala se.
"Prošle godine sam počela da verujem da postoji čovek."
"Hvala ti što si me spasla." Zagrlio je čvršće uz sebe.

Novu godinu su čekali u njihovom čamcu, na reci. Znali su da su u to doba godine neki ljudi najtužniji. To je ono vreme praznika koje ih podseća na samoću, prazan sto, na sve propuštene prilike...
To je ono vreme praznika koje ih podseća na nadu da još uvek mogu nekome pomoći.

The end

Volela je tu reku. Sa mosta su se videli splavovi - restorani u kojima su već uveliko tekle pripreme za doček Nove 2004.te.
Na tom istom mostu je stajala s njim kada mu je rekla da je trudna. Na taj isti most je došla kada je saznala da je poginuo. Gledala je u reku, misleći šta bi joj sve ispričala kada bi znala da govori. Deca su otišla negde daleko. U pozorištu kažu da više nije to što je bila, nema uloga za nju, došli su mladji. Ne treba a i ne ume više nikome pomoći...
...
Voleo je tu reku. Ceo život je proveo na njoj. Opet je rešio da Novu Godinu dočeka u svom čamcu. Negovao je tradiciju koja mu je ostavljena u nasledje. Deca su otišla sa bivšom daleko. Uspeo je da im prenese najvrednije znanje koje je imao. Tamo daleko u belom svetu njegovi sinovi su bili spasioci. Znao je da su neki ljudi najtužniji u ovo doba praznika. Ovo je vreme koje ih je podsećalo na samoću, na prazan sto, na sve propuštene godine.
Ovaj 31. decembar je bio topliji nego ijedan do sada.
Mrzeo je tu reku jer je znao koliko je života odnela. Ona mu se mirno osmehivala na mesečini kao da savest za nju ne postoji. Gledala je kao da nije od suza nastala. "Prokleta da si, šta bi sve rekla kada bi progovorila!"
Znao je on da bi mu rekla i mnogo lepog i da bi ga podsetila na prve dodire, poljupce. Podsetila bi ga kako je bio ponosan na sina kada je spasio prvi život u njoj. Znao je da ni hiljadu i jedna noć ne bi bila dovoljna da mu ispriča sve priče. Znao je da bi ga opet zavela...
Vetar je pevao neke tužne, setne pesme, sve glasnije. Vetar je vrištao glasom čoveka. Odavno je naučio da razlikuje ljudski vapaj od vapaja vetra.
...
Osmeh joj je titrao na licu. Prisećala se svih Božića nekih davnih godina. Prisećala se svih slatkih muka sa kojima je uvek izlazila na kraj, svih srećnih pogleda kada bi im pružila ruku i pomogla.
Jedino to je i najbolje znala raditi u životu, pomoći drugom. Sada je bila beskorisna i sama...
...
Iz sanjarenja su ga prenuli krici. Krici iz pravca mosta su mu osvetljavali put.
Ubrzao je ka mestu gde se voda talasala, gde se zlokobno borila sa nečijim telom..
...
Reka je bila toplija tog 31. decembra nego ijednog do sada. Uspeo je... opet je uspeo... Hitna pomoć, policija... davanje izjave. Neprimetni odlazak, ona je sada na sigurnom. Nikada se nije želeo sresti sa onim koga je spasio. Znao je da su ga neki mrzeli jer ni u tome nisu uspeli, znao je da su mu neki bili zahvalni. Preživela je, to je bilo najbitnije.

Nastaviće se...

Na početku leta se radovala jer idu u selo kod maminih roditelja. Drugi deo leta je provela u Crnoj Gori kod tatinih. Došla je jesen i Vera je krenula u vrtić. Prvog dana su pričali sa tetom vaspitačicom ko je odakle, šta ko radi.
"Vera, šta ti je tata?" pitala je vaspitačica.
"Crnogorac" radosno će ona.
"A šta ti je mama?"
"Seljanka" ponosno odgovora Vera.

Ne javljaj se, pusti, neka zvoni...

Ne brini, bićemo opet veliki i stvarni. Sutra ćemo biti odrasli i jaki.
Napravila sam mirise koji golicaju. Napravila sam boje koje greju.
Napravila sam prozore kroz koje vidiš vesele snove.
Podji sa mnom daleko od danas i sutra.
Podji sa mnom u naše izmišljeno sada.
Staviću na noge čarobne baletanke i plesaćemo, u svom ritmu.
Znaš da zagrljeni igramo najlepše, znaš da čujemo isti takt.
Ponećemo ranac pun čarolija i ubediću te da reč problem ne postoji.
Letećemo iznad grada narandžastim krilima.
Smejaćemo se kao da su nam zvončići u zubima.
Gledaj me očima punim poverenja i videćeš da umeš.
Ne treba ti strah ni vreme, jer večeras ja vodim.
Ne brini se, bićemo sutra pametni i jaki.
Zato večeras, hajde da budemo smešni i ludi.
Zato večeras, budimo nežni i naši.

Srećan vam Božić, dragi moji!

Nije Jela jelkica sa sela, već je Jelka pola sveta prošla...
Rodjena sam u Kini, godine neću ni pominjati. Tamo su mi dali ime Komikačilampione. Dok sam bila jako mlada poslali su me na put ka Evropi. Bilo je naporno, iako je svaka od nas imala svoj kupe u obliku kartonske kutije.
Ovde su rekli da je Komikačilampione tipično kinesko ime i dali mi novo, umetničko, Novogodišnja Jelka, Jela.
Kao i svaka moderna devojka napravljena sam od plastike. Nisam drvena kao neke.
Čim sam stigla, odmah su mi podigli grane i stavili me ispred prodavnice. Kakvog sam se samo sveta nagledala. Jednom me je jedan zagledao od glave do pete. Svaku mi je grančicu ispipao. Umalo nisam pocrvenela. Došlo mi je da vičem za njim (poliglota sam u duši, brzo sam naučila jezik) "Ej bre (bre sa otvorenim E), šta me pipaš ako nećeš kući da me nosiš?!"
Jedna je napirlitana gospodja rekla "Nećemo nju, stoji napolju, sigurno su je već koristili." Mislim se u sebi: "Sva si moralna, kao da nisi i ti u prometu bila."
Sigurno bih Novu Godinu provela u podrumu igrajući se sa buba švabama da jedan dečak nije želeo baš mene.
Odneo me je u svoj dom. Ukrasio mi je bodlje najlepšim lampionima. Na glavu mi je stavio zvezdu. Eh, kako sam ponosna bila. Treperila sam granama i svetlela od sreće. Ni petarde mi ništa mogle nisu.
Te večeri su se svi okupili, dečak i njegova porodica. Neko me je slučajno polio šampanjcem. Zazvonila sam zvončićima, zaplesala grančicama, zasvetlela srebnastim šalovima obmotanim oko tela. Umesto cipela, na nogama su mi bili pokloni sa mašnicama, umotani u raznobojne papire.
Tačno u ponoć začuo se zvuk udaranja čaša, reči tople, pune želja. Nikada više nisam videla toliko poljubaca i zagrljaja. Da ne bockam i ja bih sve zagrlila.
Moj dragi dečak je bio srećan.

Danas, gde god da ode, kada god odseli, nosi me sa sobom kao amajliju. Sada dočekujem Novu Godinu i Božić sama. Tek negde posle ponoći on dodje, sedne pored mene i pričamo kako je lepo nekada bilo, kada bi se cela porodica okupila.
Nikada više toliko poljubaca nisam videla.

Ajd' živeli!
Biće opet (ako Deda Božićnjak, Božić Bata, Deda Mraz.. da)!
(Inspirisano komentarima by Lepensky)

Sinoć smo se opet okupili nakon godinu dana. Svi već imaju svoje mesto za stolom. Ispredaju se priče, šta je ko uradio ove godine. Čini mi se da nijedna godina nije brže prošla nego ova. Na kraju večeri kada alkohol počne da progovara, nastupa moj omiljeni deo. Počinju da se pričaju blamovi. Volim ljude koji otvoreno pričaju o svojim glupostima. Moji blamovi su obično vezani za osećaj za orijentaciju. Jednom sam tražila restoran u kom su me čekali ali na potpuno suprotnoj strani grada.
Medju nama su ljudi raznih zanimanja. Tu je i mladi doktor nauka, neki su dipl., neki pr., neki mr. a neki "valjaju neku robu"...
Omiljeni lik mi je Sale Pančevac. Lep, inteligentan, duhovit i skroman.
"Lako je vama ja sam jedva završio i srednju školu".
Priča nam on: "Vidim svi moji prijatelji upisuju fakultet, hoće da studiraju u inostranstvu pa i ja rešio da probam. Voleo sam da slušam Simple Minds pa sam i znao poneku reč na engleskom jeziku. U biblioteci su se popunjavale prijave za američki univerzitet.
Ušao ja tamo a ono sve neki cvikeraši. Dali su mi i papir, sve piše na engleskom, krenuh da popunjavam:
- Name: Aleksandar - (ovo je bilo lako, idemo dalje)

- Surname: Jxxxx - (mnogo sam pametan, znam i ovo)

(??? koji im je moj, zar i ovo traže, hajde da popunim)
- Sex : Nisam loš - "

Rekoh da je skroman.

Uvek kada me šutne dotrčala bih tebi. Zafrljačila bih cipele i cvrkutala kao dživdžan. Uvalila bih se u tvoju fotelju i ponekad se rasplakala, onako baš ženski. Smišljao bi kako da kažeš ono što želim čuti. Na kraju bih obećala da ću ga ostaviti, samo da ti iskamčim još jedan seks na brzaka. Ponekad sam stvarno uživala.
Slatko sam šaputala bezobrazne reči, misleći na njega.
Uvek si nasedao na igru mog spasioca. Iscrpela bih te i odlazila, čekajući ga. Čovek se nauči da živi sa grižom savesti. Kod tebe nisam morala ni da se učim, nije postojala. Zabavljalo me je da mi ispunjavaš hirove a talentovana sam za smišljanje istih. Zanimalo me je koliko možeš da izdržiš. Mogao si dosta, više nego što sam bila u stanju da smislim. Čudno je da mi nisi postao odbojan; bio si sve simpatičniji. Nije to ništa lično, samo sam ti vraćala za sve što mi je on uradio.
Sada sam se navukla i ne mogu prestati.
Ne znam u kom trenu sam poželela crveno zameniti rozim. Možda si baš tada poželeo da me više ne vidiš.
Srela sam te s njom. Slatka je i ljigava, izgledao si srećan. Samo kulturan prema meni, oduševljeno si je predstavio.
Ne znam u kom trenu si mi postao ovako potreban i drag. Ljubav?

(Bez sličnosti sa stvarnim dogadjajima. Update: priča je primenljiva i na muškarce.)

Možda i odeš jednog dana...
Budim se sa tvojim rukama ispreplitanim oko mog tela. Uzimaš ga u naručje i greješ vrelim dahom.
Mrsiš mi kosu trepavicama.
Topiš me mekanim usnama na vratu. Nestajem, uranjam u njih, vode me spretno, sigurno kroz čežnju...
Igraš se mojim željama i ostvaruješ jednu po jednu, pažljivo kao da su satkane od kristala. Toplim dlanovima hraniš mi dušu.
Čujem zvuk starih strahova kako se lome i pretvaraju u krhotine. Suze se dave u očima, naviru, nestaju od siline osećaja.
Prilazim ti bez sopstvenog oklopa, ogoljena do srži. Gola do srca, na sebi nosim samo osećaje i tvoje dodire. Hrabro bez zastajanja, kao da me nikada niko povredio nije.

Možda i odeš jednog dana... i odneseš sve moje bajke ispredene u mreži tvojih zagrljaja. Možda pobegne smeh kroz zidove našeg stana i zaboraviš kako da me čuješ kada sam nema.

Možda... i ne mislim o tome, ne plašim se.
Hvala ti na svakom trenutku, svih prošlih i sledećih godina.

Mnogi od vas me pitaju da li postoji Politikin zabavnik na netu. Nažalost, nisam uspela da ga pronadjem. Rado bih vam poslala pun kamion zabavnika. Jedino šta mogu je da vam pročitam ponešto iz njega. Ovo je deo iz rubrike "Ma šta kažeš":

Zaboravnost
Nemački filozof Imanuel Kant (1724-1804), kao član komisije na ispitu, upitao je studenta koji je polagao:
"Da li možete da objasnite kako nastaje polarna svetlost?" Student u nameri da svakako položi ispit, pa makar i slagao, uzvrpoljio se:
"Jao, znao sam... ali, sada nikako ne uspevam da se setim."
"To je prava šteta", odgovorio je Kant, "budući da ste u tom slučaju upravo vi bili jedina osoba na svetu koja je to znala!"

Najlepša strana
Za vreme snimanja igranog filma "Čamac za spasavanje", 1943. godine, američka glumica Meri Anderson htela je, bez sumnje, da pruži najbolje što može, ali, isto tako, i da izgleda - najbolje moguće. Stoga je upitala reditelja Alfreda Hičkoka šta on, kao priznati stručnjak za žensku lepotu, misli: koja joj je strana lica lepša?
"Draga moja" odgovorio joj je Hičkok, "nažalost, upravo sedite na vašoj najlepšoj strani!"

Svet je poludeo
Nastupajući u jednoj televizijskoj emisiji, američki glumac mladje generacije Kris Rok izrazio je zabrinutost zbog trenutnog stanja u svetu:
- Sve je otišlo do djavola! - rekao je. -Najbolji svetski rep muzičar je belac - Eminem. Najbolji igrač golfa je Tajger Vuds - crnac, najviši igrač En-Bi-Eja je Jao Ming - Kinez. Francuski političari napadaju Ameriku zbog drskosti dok se Nemci gnušaju ratovanja... Svet, očigledno, nije više onaj stari...

I na kraju:

Tiho, tiše
Za vreme jednog od svojih solističkih koncerata u Beču, slavni austrijski pijanista Artur Šnabel (1882-1951) primetio je u prvom redu stariju damu kako drema. Posle izvesnog vremena gospodja je, izgleda, čvrsto zaspala...
Medjutim, iz sna su je prenule ovacije oduševljene publike koja je burno pljeskala čuvenom pijanisti. Kada se buka stišala, Šnabel se poklonio pred pomenutom damom i sa pozornice rekao:
"Gospodjo, izvinjavam se zbog aplauza. Što se mene tiče, svirao sam što sam mogao tiše".

Update:
Lepensky se raspitao za vas i poručuje:
Cena: €3.50 (US$ 4.69, 293.10 din) Dostupnost: Isporuka u roku od 48 sati direktno iz Beograda. Dostava sirom sveta: u SAD i Kanadi vec za 7 - 10 radnih dana, u Evropi za 4 - 7 radnih dana (avionskom postom). Može i lična dostava by me.

Ranom zorom pored reke, radi samo kafana kod Tome. Ušli su unutra i nasmejali se kariranim stolnjacima. "Ko zna koja je ovo kafa po redu koju pijemo zajedno." Ta misao joj je izazivala smeh. Počeli su razgovor o vremenu o čemu bi drugom. Reči su sve lakše nalazile put. Nikako nije mogla da poveže tog muškarca koji sedi preko puta sa onim koga bi prvog ugleda svakog jutra. Ovaj je bio previše stvaran. Čak je i previše dobro izgledao za njen ukus.
Razbijali bi tu led i dalje da Toma nije pustio narodnu muziku: "Mene moja nana već godinu dana.. ne pušta iz vida.." Svaku ozbiljnu rečenicu je prekidao smeh. Nastavili su da razgovaraju uz šetnju stazom koja je bila skoro prazna. Samo je reka mogla da se ruga nezgrapnosti njihovog prvog susreta.
Čekala je da pomene dopisivanje. Na kraju je opet ona skupila hrabrost i upitala šta ga je motivisalo da joj svakog jutra šalje vremensku prognozu.
"Vremensku prognozu?" Opet se pravio da je zbunjen.
"Ozbiljno pitam. Otkud to? Video si me, bilo ti je interesantno?"
"Ozbiljno, ne znam o čemu pričaš. Šta ti šaljem? Kakva vremenska prognoza?"
"Svakog jutra, poštar mi donosi poruke."
"I meni se isto dešava ali nemam ništa s tim. Već duže vreme pokušavam da saznam ko ih šalje. Već sam se uplašio da nije neka.." Zastao je, nije dovršio rečenicu i pogledao je:
"Otkud to da si me pozvala da se upoznamo?"

U tom trenutku je poželela da se zemlja otvori i propadne što dublje. Čula je kako se ruši svet sazdan samo u njenoj mašti. On je čak nije ni primetio na terasi. Sada je verovatno mislio da je manijak koji opseda komšiluk. Osećala se kao ovca, velika bela ovca.

"Ja ti šaljem poruke i oprosti zbog toga." Teatralno i prkosno je izjavila, okrenula se i otišla. Sada se osećala još glupljom.

Nije znala da li da se smeje ili da plače. Terasu je uporno izbegavala. Saznala je da je vremensku prognozu dobijala od prijateljice koja radi u metereološkom zavodu. Prijateljica se naravno, kada je čula priču, slatko nasmejala. Bilo joj je čudno da ne može da joj prepozna rukopis. Možda je i mogla, verovala je u ono što je sama izmislila.

Tog jutra je rešila da popije kafu baš kao nekada. Njegova terasa je bila prazna. Videlo se da nema nikoga u stanu.
"Vreme danas, draga dan će biti divan i topao zato skini sve sa sebe.." Glas je dopirao iz kuhinje.
Na stolu su bile dve kafe.

The end

07:00h ujutru. "Danas vas očekuje sunčano vreme, bez padavina.."

Jutro joj je bilo omiljeni deo dana. Ustajala je sat vremena pre nego što bi pustila dnevne obaveze da joj se vrzmaju po glavi. Daleko od računara u tišini koju remeti samo cvrkut ptica i poneki automobil u daljini, sedela bi na terasi i gledala budjenje prozora preko puta. Komšinica levo, dole je sporo skidala veš sa žice. Ispred zgrade su se već videli užurbani roditelji sa decom. Komšija gore, desno je izlazio u potkošulji i protezao se ka suncu, pevajući. Volela je da posmatra ljude i njihov trenutak budjenja.
U zadnje vreme, pažnju joj je privlačio muškarac, ravno preko puta njene terase koji je svakog dana u isto vreme ispijao, već proslavljenu, jutarnju kafu i uživao u pogledu. Tada se nije osećala usamljenom. Imala je s kim dočekati jutro. Svako u svom zastakljenom kavezu okrenutom jedan ka drugom.
Zgrade su bile dovoljno udaljene da nije mogla da proceni koliko ima godina. Već se toliko navikla na njega da, kada bi kasnio, uplašila bi se da neće ni doći. Ništa nije znala ni kako izgleda, ni kakvu kafu pije, znala je samo da voli jutro.
Iz sanjarenja je probudilo zvono na vratima. Prvi pogled joj je odleteo ka njegovoj terasi. Razočarano je ustala, videvši da je on i dalje na svom mestu.
"Vreme je da prestanem da živim u mašti, svašta mi već pada na pamet." Poštar i gomila računa su joj remetili ritual. Ovog puta medju računima je bilo i pismo. "Ko nema moju e-mail adresu?" upitala se. U njemu je sitnim, lepim rukopisom bilo ispisano:
"Danas se očekuje hladno i umereno oblačno vreme. Vetar slab, severozapadni. Molim te ako ideš u šetnju pored reke, obuci se dobro." Nasmejala se poruci. Gledala je u komšiju. Znala je da joj je on to poslao. Bilo je i vreme da da neki znak da je primećuje.
Od tog dana svakog jutra joj je stizala vremenska prognoza ispisana dragim rukopisom. Rešila je da mu odgovori. Otišla je do njegove zgrade, našla je u spisku stanara ime vlasnika njenog omiljenog stana. Sada je imala novu zabavu, svakog jutra bi mu gledala pokrete kojima odlazi da otvori poštaru vrata. Bilo joj je krivo što mu ne može videti i izraz lica dok čita poruke. Ponekad bi to bila pesma, ponekad priča ili vic iz njene omiljene zbirke. Znala je da mu je prvi osmeh u danu izazivala ona.
Vremenom je sve češće mislila na njega. Čudilo je kako već nije tražio da se sretnu. Skupila je hrabrost i rešila da napravi prvi korak. Pozvala ga je telefonom.
"Halo.." Imao je topao, muževan glas. Uvek joj je bila bitna boja glasa kod muškarca.
"Dobro jutro.." Hrabro je započela razgovor. Pravio se da je zbunjen, kao da ne zna koja je to komšinica preko puta. Nije dozvolila da joj njegova igra poljulja samopouzdanje, prihvatio je da se sretnu pored reke.
Brzo se obukla, vodeći računa kakav će utisak ostaviti. Srećom, već je imala vremensku prognozu za taj dan. Osećala se kao tinejdžerka koja ide na svoj prvi sastanak. Kao da je cela zgrada odzvanjala od otkucaja njenog srca.

Ugledala ga je na šetalištu i ubrzala hod. Izgledao je bolje nego što je očekivala…

Nastaviće se…

"Doktore, opet su mi brojke ukrale slova!"
"Polako, bez panike. Kako se manifestuje taj problem?"
"Dok se igram rečima, cifre ih izbace sa papira."
"Kada se to najčešće dešava?"
"Radnim danima."
"Prepisujem vam duplu dozu Politikinog zabavnika i umerenu meru Bloga. Rešićemo taj problem!"
"Hvala doktore, sjajni ste."
"To će da vas košta ukupno 5 cifara!"
" : ("

Drage moje Blog pilule, znam da su neki od vas nostalgični kada je u pitanju Politikin zabavnik, pa vam donosim ponešto iz njega (pročitan po receptu sopstvenog izmišljenog doktora). U zadnjem broju su objavili i deo zbirke sms poruka jedne učenice, koja je beležila najzanimljivije. Neke ste sigurno već čuli. Koje vam se najviše dopadaju?

"Sada su u modi mali telefoni, mali automobili, mali kompjuteri.. Uskoroće i mali mozgovi biti u modi. Ne brini se bićeš faca!"

"Bog je stvorio muškarca kada su mu presušile ideje."

"Uredništvo RTS vas obaveštava da će se sutra snimati dokumentarna emisija u vašem mestu, pa vas molimo, radi lepote prizora: ne izlazite iz kuće. Hvala!"

"Uvek smo voleli isto. Ja - tebe, a ti - sebe!"

"Bio je potreban trenutak da te zavolim. A bio je potreban trenutak da te zaboravim!"

"Podješ sa mladićem - drama. Poljubi te - komedija. Ostavi te - tragedija."

"Razgovaram sa foteljom, šarmiram televizor, doručkujem s tosterom.. Molim te, pozovi me pre nego započnem ozbiljnu vezu sa usisivačem."

"Ne doručkujem - jer te volim! Ne ručam - jer te volim! Ne večeram - jer te volim! Ne mogu da zaspim: gladna sam!"

"Volim te više od jednačine sa dve nepoznate. Ti si Pitagorina teorema mog mog života. Upravo vršim rotaciju oko tebe, ali nikako da izvučem tvoje srce ispred zagrade!"

"Dopustiću ti da mi skineš pantalone, zatim majicu i na kraju donji veš, ali te molim da ostaviš štipaljke na žici!"

"Već dugo pokušavam da ti nadjem manu i konačno mi je pošlo za rukom: andjele, pa ti nemaš krila!"

"Ova poruka luta svemirom petnaest milijardi godina u potrazi za najglupljim stvorenjem u vasioni. Hvala bogu, njena misija je najzad okončana."

(za Umbrellu)

Jednog lepog kišnog dana
ulice su bile pune kišobrana.
Odnekud je sletela i
raspevana umbrela.
Ulicama se šetala i
drskoj kiši smetala...

Baš tog dana, da ste se manje plašili kiše i širom otvorili svoje lepe oči ugledali biste jedan kišobran koji leti sam. Nije to bio običan kišobran. Kada biste pogledali u njega onako da vam trepavice skoro dodiruju obrve, svaki put bi vam prikazao neku drugu čarobnu sliku. Ako bi primetio da ste tužni, zakikotao bi se tri puta "hi hi hi" i odveo vas u zemlju Nigdjezemsku, gde tuga beži brže od aviona.

Nažalost, niko tog dana nije imao hrabrosti. Veseli kišobran je ostao sam tražeći toplu ruku. Otišao je kod svojih rodjaka suncobrana nadajući se da će tamo pronaći dom. Suncobrani su mu se nasmejali i narugali kako je mali i kako mora da leti po kiši, dok se oni šire na suncu. Morao je da ide dalje. Usput je spasao i jedan malecni malecni kišobran koji se davio u čaši punoj sladoleda.
Pošto je najviše na svetu voleo decu, otišao je da im priča bajke. Napokon je bio srećan, našao je dom u dečijem srcu. Jednog ružnog sunčanog dana došao je neki zlobni čovek i isterao ga napolje, rekavši da kišobrani nisu stručni.
Deca nisu znala šta to znači, niko nije. Samo su bili tužni jer više neće slušati njihov omiljeni "hi hi hi" smeh.
Leteo bi on još mnogo dalje da život nije ponekad pasji. Napali su ga besni psi i pokidali mu komad platna. Tužno se oprostio sa prijateljem vetrom, sklopio je žice i spustio ih ispred vrata jedne male kuće. Sanjao je svoju zemlju Nigdjezemsku i toplu ruku koju će štititi od kiše i tuge. Kišobran je uvek pevao u snu.
U toj kući je stanovao mladi usamljeni čovek. Začuo je najtužniju pesmu na loptici zemaljskoj. Otišao je do jednog prozora, pa do drugog, pokušavajući da otkrije odakle dopire. Srce mu je zatreperilo od te poznate tuge.
Nije se plašio kiše, širom je otvorio oči i vrata i ugledao čarobni kišobran koji peva. Uneo ga je u kuću i nežno mu stavio najveseliju zakrpu koju je našao. Umbrela ga je pogledala i žice su joj pocrvenele a po platnu su se razlile dugine boje zaljubljenosti.
Čovek se nasmejao čarobnim smehom "hi hi hi" i desilo se čudo. Kišobran se pretvorio u prelepu crnu ženu sa očima toplijim od sunca. Tako zaljubljeni, zajedno su napravili dom.
Dani su prolazili i žena zvana Umbrella je postala stručnjak za decu. Nastavila je da im priča najlepše bajke i odgovara na najinteresantnija pitanja na svetu.
Jednog lepog kišnog dana na kuglicu zemaljsku sletela je svemirska roda i donela im je i malog, njihovog astronauta. Ne brinite se, niste propustili, biće u nekom od sledećih izdanja novina.

Ako se ne plašite kiše, širom otvorite svoje lepe oči i možda ćete i vi čuti svoju najlepšu pesmu i čarobni "hi hi hi" smeh.

Šljis, šmrc .. nije tuga nego me trese temperatura. Šal i kapa se raduju gledajući me, znaju da ću od sada morati da ih nosim sa sobom. Beže slova, beže reči ..
Kažu da je u životu sve stvar izbora. Ivvac i ja smo izabrali da budemo vredni mravi. Radili smo i radili i kasica prasica se punila. Došao je radostan dan kada je trebalo i isprazniti. Napravili smo spisak želja i sistemom eliminacije odlučivali gde ćemo je otvoriti.
100 kg žvaka je odmah ispalo iz konkurencije. Za putovanje na Mars, prasica nije bila dovoljno velika. Politikini zabavnici su ostali na listi...
Sve u svemu, posle glasanja i nadglasavanja, jednoglasno smo odlučili i juče smo je ispraznili na kupovinu mog novog autića. Kao ponosna vlasnica malog slatkog, mirišljavog automobila vozila sam se po čaršiji i obilazila drage ljude. Kada sam se pozdravila sa svima krenula sam ka parkingu gde me je čekao dragi četvorotočkaš. Videlo se da je tek kupljen, tablice nisu još ni bile okačene.
Prilazim mu i krv počinje jače da mi jurca kroz vene. Nažalost ne zbog ljubavi, već zbog šoka. Neko je oštrim predmetom išarao auto celom dužinom. Nije mu bila dovoljna jedna crta nego je krvnički urezao još jednu u suprotnom pravcu od prednjeg dela, duž celih vrata do kraja. (Juče, istog dana kada je i kupljen.)

Mogu da se nosim sa mnogim lošim ljudskim osobinama. Svakodnevno srećem one koji pokušavaju obezbediti dobro za sebe, na račun drugih. Srećem i glupe i pametne. Znam i šta su niski udarci. Na sve to pišem bajke, negujem leptire na blogu, ulazim u vaše divne svetove i tako uspevam da zadržim osmeh.
Jedino šta ne mogu nikako da shvatim to je zloba. Povrediti nekoga, bez ikakvog razloga, namerno. Šta mogu da uradim? Da nalepim na autu: "Nisam ga ukrala, nisam nikog oštetila, nije mi ga niko poklonio... molim vas nemojte da ga uništavate."?
Sa zlobom ne umem da se nosim.

Odoh u svoju omiljenu kafanu "Kod Sanje" da se oraspoložim i popijem par srdačnih, toplih kafa i kava. Umbrella će već doneti neki od specijaliteta začinjenih svojim "hihihi" smehom. Julierre će do tada stići sa najboljim crnim vinom. Demjan donosi fenomenalnu tortu začinjenu humorom. Mala Ifa će biti tu najzaposlenija, skupljaće božićne želje. ....
"A šta može zloba meni, šta mi može, šta mi sme?"

(Onaj prstić na fotografiji je namenjen gospodji zlobi!)

Sporo je brisala kapljice vode sa tela. Opuštao je miris kupke koji je zavodnički obavio.
On je već bio u spavaćoj sobi. Otkopčavao je polako košulju, zaustavljajući se kod svakog dugmeta kao da je mnogo važno. Skoro da je mogao videti u kupatilu kako stavlja kremu u ruke i prelazi njima duž vrata, ramena, ostavljajući mekani sjajni trag. Spuštala je dlanove na grudi i prelazila kremom preko celog tela. Radila je to sporo, kao nešto mnogo važno, kao da je to u tom trenu najbitnija stvar na svetu. Pogled joj se zaustavio na okačene bade mantile. Podsetio je na jednu od njihovih večeri, večeri u bade mantilima na mekanom tepihu. Mogao je čuti njene gole pokrete kojima bira veš.
Naučio je da voli svoje telo. Naučio je da uživa u njemu i osluškuje ga kao instrument sa hiljadu različitih predivnih melodija. Sada je umela da oseti slobodu i pleše u ritmu sopstvene strasti.
Zamišljala je košulju kako pada sa njegovih ramena. Zamišljala je kako je sa nestrpljenjem čeka, odmah iza tih vrata.

Soba je bila prazna.
Bio je u svom domu, sam. Te večeri su se opraštali sa željama o njima...

Ritam muzike je bio brži od točkova njenog automobila. Misli su se skladno nizale jedna na drugu. Uvek je vožnja smirivala. Sada je sve imalo svoj smisao.
Danas ga je srela, prvi put nakon godinu dana. Bio je sa svojom porodicom. Videla je onaj žar u njegovim očima sa kojim je nekada gledao. Sa tim istim žarom je sada milovao osmeh svoje supruge.
"Ipak je bilo nade za nas" pomislila je. "Za nas, jedno bez drugog."
Sunce joj je zaslepljivalo automobile koji su žurili u suprotnom pravcu. Pogled joj je mamila mala crvena sveska na suvozačevom sedištu.
Sada je u njoj ispisivala lepe misli a bilo ih je mnogo. Bila je puna ljubavi i strasti.
Iz snova je trgla škripa kočnica. Kao iz daljine, čula se vika vozača. Zaustavila je auto na vreme, ispred nje umalo nije izbio sudar. Okrenula se ka zadnjem sedištu. Dočekao je devojčicin uplašen izraz lica prenut iz sna. Prstima je prešla preko obraza svog najmladjeg člana porodice, volela je tu reč.


The end

(Svi dogadjaji iz ove priče su izmišljeni.)

Kada joj je rekao šta želi, osetila je olakšanje i radost.. Poželela je da odleprša negde daleko i utopi se u toplim mirisima detinjstva. Nakon puno godina opet je htela doći na vrata stare kuće. Sela je u auto i odvezla se baš tamo.
Pričala je majci o njemu. Očekivala je osmeh.
"Uvek nadješ nekoga koga ne možeš imati. O čemu se tu radi, plašiš se?"
"Upravo ti pričam da hoće da ostavi sve i bude sa mnom."
"Sve je to moja greška"
"Mama, znaš da sam ti to davno oprostila. Znaš da to nije tako strašno, dešava se."
"Tada si govorila isto, da je sve u redu."
"Šta je s tobom, umesto da mi poželiš sreću ti mi pričaš o tome?"
"Draga, ne budi patetična. Nikada ta ljubav neće biti čista, uvek će imati ožiljke. Zamisli šta bi bilo da sam imala malo više strpljenja. Možda sam trebala da mu pokažem kako da me voli. Možda, da nisam bežala, nego suočila se. Možda, da nisam izabrala ono što mi je samo godilo u tom trenutku ... Možda, ova sveska ne bi ni postojala.."
Bledo je gledala u dobro poznate korice svih svojih neuspeha.
"Mislila sam da sam je bacila" mucala je.
"Ako možeš da se nosiš sa ovim a da i dalje tvrdiš da je to najčistije osećanje, onda ti čestitam. Nema dana da me ne progoni..."
"Zbog čega se sve desilo?"
"Zbog strasti, draga. Tada sam verovala da je sve onako kako mi se dopada. Desilo se zbog žudnje koja je isto nakon godinu dana zajedničkog života, nestala. Samo, ovog puta sam znala kako da je opet probudim. Možda, da sam ranije umela..."
...
Sedela je pored puta. Čuo se samo zvuk automobila. Mnogo toga se dogodilo za jedan dan. Gledala je u požutele stranice starog dnevnika, ispisane dečijim rukopisom:
"Porodica, kako je to lepa reč.... Razvode se. Misle da ja ništa ne razumem. ... Ne znam s kim ću provesti Božić. Više ne voli tatu. Zašto? On je tako dobar prema njoj... Možda sam ja kriva..." Progonile su je reči deteta koje je davno odgurnula. Nije ga želela, bilo je previše nesrećno.
"Svi hoće da izigravaju autoritet. Više i ne znam gde je moj dom. Svi su mi tate i mame. U stvari baš ih briga. Kažu možeš ovde ako se prilagodiš, idi onde ali se prilagodi..."
Godinama je pisala o stvarima koje su je bolele a bilo ih je mnogo. Nikada ranije nije pročitala svoju crvenu svesku. Samo bi ostavila tugu i listala nove strane. Prvi put je poželela da zagrli devojčicu, za koju je mislila da je zaboravila i ubedi je da će sve biti lepo.

Misli su se opet vratile na njega. Bolelo je koliko joj je bio potreban u tom trenu. Sada više ništa nije imalo i sve je imalo smisla. Slike su opet letele, preplitale se i rugale.

Ne zna kako se dovezla do kuće. Probudio je njegov šapat. Bila je u odeći od prethodnog dana. Čula je odvrnutu slavinu i osetila miris tople kupke koju joj je spremao. Nasmešila mu se:
"Dodji, lezi pored mene.."

Nastaviće se...

Ritam muzike je bio sporiji od točkova njenog automobila. Misli su se ubrzavale i zaustavljale na pojedinim slikama. Nastavljale su da listaju celu godinu. Uvek je vožnja smirivala. To je onaj momenat kada sama sa sobom sredjuje dogadjaje u glavi. Obično, sve je imalo svoje mesto i razlog. Sada su slike plesale i ništa nije i sve je imalo smisla.
Svetla ostalih automobila podsetila su je da se spuštao mrak. Ubrzala je, želeći da što pre stigne.
"Kakva klasika" mislila je. Ovog puta je pregazila sve svoje principe. Oženjen je i kolega sa posla.
"Ipak, ovo je drugačije a možda svi misle da je baš njihova priča posebna.."
Tog jutra je prvi put tražio da razgovaraju o njihovoj budućnosti.
"Voleo bih da živimo zajedno.." Reči koje su joj zvučale tako prirodno. Kao da su jedan ceo život proveli tako. Prirodne kao i sve što se dešavalo izmedju njih te godine.
Kada je došla na novi posao on je poslednji koji je radoznalo prišao da je upozna. Samo bi se na kraju radnog dana nasmejao i poželeo joj dobrodošlicu.
Vremenom, sve više su se radovali susretu. Kada bi započeli razgovor od jedne rečenice nastajala je priča, koju su samo oni razumeli. Pažljivi i duhoviti, govorili su istim jezikom. Razgovori su im bili sve češći i intimniji. Smeh i poverenje su ih zbližavali. Bio je njen andjeo čuvar, njen najbolji prijatelj.
Pričao joj je o svojoj porodici. Divila se toj ljubavi koju oseća prema svojim devojkama, kako ih je zvao. Jedna velika u ulozi supruge i mala čiji je ponosni otac. "Porodica" kako je volela tu reč...
Pogled joj je privlačila crvena sveska na suvozačevom mestu. Mrzela je tu svesku, nije ni želela da je otvori. Skoncentrisala se na farove koji su je pozdravljali, prolazeći pored nje.
Seća se večere pored Dunava, kada su ostali sami. Ovog puta, ušao je u stan. Prvi dodir, dodir koji se spuštao niz ledja budio je slatke žmarce. Pogled dok u tišini lagano skidaju odeću jedno sa drugog. Nežnost sa kojom je voleo svaki delić nje izazivala je želju. Jaka želja da ga oseti celim telom privijala je još bliže njemu. Slike su se sve brže menjale. Njegove usne na njenom stomaku...
Dodiri njeni, njegovi. Nežnost je prerastala u vatru. Dodiri, miris kože i glas kao da su celog života bili deo nje. Sve je bilo tako prirodno, skoro poznato.
Sutradan, nisu pominjali prethodnu noć. Kao da je bila samo nastavak jednog od njihovih dugih razgovora.
Takve noći su postajale sve češće. Smeh im je bio afrodizijak. Napokon, s njim je bila ono što jeste. Disala je slobodnije. Naučio je da mašta. Voleo je čuti o svakoj njenoj misli. Svaki pokušaj da definiše taj odnos padao je u vodu. Hiljadu puta je pokušala gledati na to kao na avanturu. Nije mogla naći reč koja sadrži u sebi i ljubavnici i prijatelji...
Tog jutra je došao da kaže da ne ume živeti dva života u jednom. Tražio je da mu pomogne. Ne želi da laže, da se skriva, jer to što oseća je najčistije. Želeo je biti s njom.
Pogled joj je opet leteo na crvenu svesku. Kao da je sve od čega je bežala, bilo tu.
Začula se škripa kočnica, okreti volana, zaustavljanje u zadnjem momentu na ivici puta. Čula je viku vozača sa kojim umalo nije izazvala sudar.
Parkirala je auto i došla do vazduha. Napokon je otvorila crvenu svesku.

Nastaviće se...

"Koliko ljudi, toliko ćudi". Rekla bih i "Koliko ljudi, toliko i strahova". Izgleda da je fobija bolest savremenog doba. Pretpostavljam da brz život, otudjenost i svašta nešto dovodi do porasta istih. Najčešće se priča o agorafobiji, klaustrofobiji, strahu od letenja, visine... Nažalost, na Balkanu još uvek vlada mišljenje da je sramota otići psihijatru "Nisam valjda lud da idem kod doktora za mozak".
Šalterofobiju sam već pominjala.
Danas sam u mom omiljenom časopisu, Politikinom zabavniku našla još neke nazive:
Automatonofobija - strah od govorenja iz stomaka. Mislim da moj dragi boluje od ovoga. Samo bi mu falilo da počnem brbljati još i iz stomaka.
Bibliofobija - strah od knjiga. Ovo bismo mogli pripisati našim učenicima i studentima.
Aulofobija - strah od flaute. Verovatno mnogo boli kada te neko zvekne flautom.
Selenofobija - strah od meseca. Jednom me je jedan pratio celu noć...
Venustrafobija - strah od lepih žena. Uvek se uplašim kada se pogledam u ogledalu ;)
Patofobija - strah od bolesti. Pre bih rekla da se plašim doktora ali ne koliko od advokata (čast izuzecima).
Sitofobija - strah od jela. Hm.. vrlo uspešno izlazim na kraj sa ovom fobijom.
Hidrofobija - strah od vode. Mislim da je zastupljenija kod muškaraca, posebno kada je u pitanju voda u kombinaciji sa sapunom.
Logizomehanofobija - strah od računara. Šta blogeri mogu reći za ovu fobiju? Samo ćemo se slatko nasmejati i provesti i narednih pet sati sa svima nama dragom mašinom.
Bez obzira na sve moguće šale koje i sama pravim, možda bi trebali pridati veći značaj fobijama. Možda baš i vaš prijatelj boluje od neke.

Update:
Da li imate fobiju od tih divnih nežnih stvorenja: Frenkija, Drakule, vampira, vampirica i poze 69, proverite kod Sanje

Za najčešće pevanu pesmu u svetu, proglašena je "Happy birthday to you..".
Danas je Lepensky zadužen za slušanje iste.
Da nije njega, ne bi bilo ni Atlantide na našem toplom blogu. Trk na čestitanje :)

(Bajka za Ifu)

Jednog jesenjeg dana list se otkačio sa drveta i sleteo na dlan male crnokose princeze sa pametnim tamnim očima. Žut i nespretan došao je, tražeći da ga nasmeje. Mala princeza je shvatila koliko tužnog drveća i nesrećnih ljudi ima.
Rešila je da svakog dana nasmeje bar jednog čoveka. Napravila je masku u obliku praseta i krenula od vrata do vrata pričajući svoje priče, razvlačeći tužne usne u osmeh. Umesto kiše, ulice su odjednom bile pune radosti.
Kada biste leteli avionom iznad tog dela sveta mislili bi da je dole zemljotres, sve se grohotom smejalo.
Jedino ko se plašio male princeze, bile su hrenovke. One bi pričale da je ona uobražena princeza i da ne treba da se tako smeju s njom. Tada bi prase tako sočno opsovalo da bi istog momenta svi zaboravili na sumnje u njenu praseću prirodu.
Jednog dana svi su se zabrinuli, malo prase je bilo tužno.
Došli su veterinari, pregledali su njenog najboljeg prijatelja Zilberta i zaključili da je zdrav kao dren. Sastali su se kamioni i hrana i posle kraćih pregovora, zajedno su otišli u Etiopiju da nahrane gladne. Njuška malog praseta je bila srećna.
Nažalost, opet je nastupila tuga.
Kada biste leteli avionom iznad tog dela sveta videli bi kako je sve mirno i tiho. Svi su pokušavali da otkriju uzroke praseće tuge pregoleme. Mala princeza, tj. malo prase je jednog dana otvorilo svoju veliku ljudsku dušu i reklo:
"Moj tata je daleko, iza sedam mora i sedam gora i jako mi nedostaje. Moraću da vas ostavim, da ga nadjem i njemu treba moj zagrljaj."
Celu noć su se savetovali i na kraju odlučiše da podju zajedno sa prasetom u potrazi za tatom. Jednog jesenjeg dana naduvali su džinovski gumeni brod i krenuli u najveseliju plovidbu, tražeći gde se završava crta na karti.
Kada biste leteli avionom iznad Atlantskog okeana ugledali bi brod na kome su mornari bili neki čudni ljudi koji ne prestaju da se smeju.
Svašta su oni na tom putovanju doživeli. Jednom su se uspešno borili sa amazonkama obučenim u kožu malih životinja. Prase je bilo u prvim borbenim redovima. Životinjice su sačuvale ledja.
Svratili su i u Etiopiju da vide da li je hrana dovezla kamione. Svratili su i u Irsku da bi ispunili i želje putnika.
Kada su bili negde na pola puta, patka pismonoša je donela poruku njenog tate. Pisao je da je ponosan na nju, što je najbolji djak, što čuva mamu i brata i kako je krenuo na put ka njima.
Shvatili su da moraju natrag kako bi stigli pre njega.
Brod je napravio piruetu, pa još jednu dok nije našao pravac ka kući.
Putovanje se srećno završilo. Svi su se vratili, puni doživljaja. Mala princeza je nastavila da uči i ustaje starijim i trudnim ljudima u autobusu. Nastavila je da brine o svim malim i velikim bićima.
Vreme je letelo, kao da je najbolja avio kompanija. Malo prase je raslo.
Svi su već shvatili da je ono u stvari lepa princeza. Nastavili su da se smeju i šale se s njom, praveći se da je samo prase.
Kada bi posumnjala da su je otkrili, oni bi sočno opsovali i njene sumnje bi nestale

On: "Pruži mi ruku"
Ona: "Ne smem, već su me povredilii"
On: "Rizikuj sa mnom, moja vrata su već otvorena"
Ona: "Dobro nam je i ovako, šta hoćeš od mene? "
On: "Poverenje"
Nasmejala se i još jače privila svoj oklop.
On: "Hladno je biti pored tebe, odoh."
Ona: "Znala sam da ćeš i ti otići, dobro je što nisam otvorila srce.
Opet sam sama..."

Moje ime je Mr Kondom. Prijatelji me zovu gumica, prezervativ, kurton...
Dok sam bio u fabrici kladio sam se sa prijateljem. Tvrdio je da su nas nazvali po nekom lekaru engleskog kralja Čarlsa II a ja da nam je ime latinskog porekla, nastalo od reči condus (kutija). Nikada nismo saznali ko je u pravu, odmah nakon opklade su nas dali u prodaju.
Lepo zvuči svakako. Moj čukun čukun čukun deda je živeo još u drevnom Egiptu oko 1350 godina p.n.e. Njega su napravili od kamilje bešike. Sav je bio namazan. Ne samo karakterno i spoljašnjost mu je bila namazana maslinovim uljem. Danas mnogo bolje izgledamo. Ima nas svakakvih i zamazanih i obojenih, mirišljavih..
Standard mi je strašno opao u odnosu na pretke. Živim u jednom mračnom novčaniku. Prija mi tama ali mi je jako teško kada ga stavi u zadnji džep, pa još sedne na njega. Tada mi je vruće.
Svaki put kada otvori novčanik, ponadam se da je došlo mojih pet minuta. Zamislite da završite u nekom mraku a da niste ni ispunili svoju svrhu življenja. Mozak mi je od gume ali sam svestan da mi je istekao rok trajanja.
San svakog kondoma je da umre posle bitke. Svakakvih sam se priča, koje se prenose sa gume na gumu, naslušao o svojim rodjacima.
Najveći blam koji može da nam se desi je da puknemo. Najbolje su živeli oni koji su dospeli kod Kazanove. Nikada nije takao ženu a da neki od mojih predaka nije slavno završio svoj život. Eh, što nisam i ja te sreće.
Još će budala da navuče i neku bolest umesto mene. Kako je nepismen, neće ni pročitati rok trajanja ako ikada i obrati pažnju.
Ne znate kako nam je tesno da stojimo ovako spakovani dok vi uživate.
Par puta je ispalo dobro što nismo uleteli u bitku. Mnogi brakovi su nastali baš zbog toga. Tužno je što su se obično takvi i razveli.
O obolelim od HIV-a neću ni da pričam jer ću se rasplakati.
Naša najveća proslava je 01.12. Na dan godišnjice borbe protiv side svi će pričati i pričati o nama. Kako smo mali a kako važni.
Nadam se da nas te iste večeri neće i zaboraviti.