Ivva

"... Glumica se posle pada sa mosta brzo oporavila. U policiji smo dobili informaciju da nepoznati spasilac želi ostati anoniman."
Sve novine su brujale o tome. Ispred sebe je držao pismo, koje je trebalo biti njeno poslednje, oproštajno. One večeri ga je našao u čamcu. Slova su imala tragove reke. Čitao ih je po stoti put, čitao ih je kao da čita sopstvenu dušu. Ipak je rešio da je potraži.
...
"Nemam šta da vam kažem, šta nisam već."
"Ali gospodjo..." pokušao je da je prekine
"Nisam pokušala da se ubijem, pala, okliznula se.. pišite šta hoćete. Od kada su novine ovo objavile svi me nude uloge. Eto ti piši reklame jer je izgleda samo to ostalo bitno u vrednovanju ljudskog truda."
"Stanite, nisam novinar, ja sam čamdžija. Doneo sam ovo, ovo je vaše."
Gledala je u žuti papir, pa u njega. Njen prkos je prerastao u slabost.
"Samo sam hteo da vam kažem da niste sami. Ima nas još koji se tako osećaju. Još uvek možete nekome pomoći."
Nije mogla izustiti ni reč. Gledala ga je u oči, gledajući u tu poznatu tugu.
"Možete pomoći... Sebi... Oprostite što vas uznemiravam."
"Stanite... čamdžija..."
"Ne mogu, čeka me Božić.."
...
Reka je bila hladna te Nove 2005.te godine.
"Prošle godine sam dobila dva najvrednija poklona: život i porodicu. Znaš, davno sam prestala da verujem da postoji Deda Mraz." nasmejala se.
"Prošle godine sam počela da verujem da postoji čovek."
"Hvala ti što si me spasla." Zagrlio je čvršće uz sebe.

Novu godinu su čekali u njihovom čamcu, na reci. Znali su da su u to doba godine neki ljudi najtužniji. To je ono vreme praznika koje ih podseća na samoću, prazan sto, na sve propuštene prilike...
To je ono vreme praznika koje ih podseća na nadu da još uvek mogu nekome pomoći.

The end