Ivva

Uvek kada me šutne dotrčala bih tebi. Zafrljačila bih cipele i cvrkutala kao dživdžan. Uvalila bih se u tvoju fotelju i ponekad se rasplakala, onako baš ženski. Smišljao bi kako da kažeš ono što želim čuti. Na kraju bih obećala da ću ga ostaviti, samo da ti iskamčim još jedan seks na brzaka. Ponekad sam stvarno uživala.
Slatko sam šaputala bezobrazne reči, misleći na njega.
Uvek si nasedao na igru mog spasioca. Iscrpela bih te i odlazila, čekajući ga. Čovek se nauči da živi sa grižom savesti. Kod tebe nisam morala ni da se učim, nije postojala. Zabavljalo me je da mi ispunjavaš hirove a talentovana sam za smišljanje istih. Zanimalo me je koliko možeš da izdržiš. Mogao si dosta, više nego što sam bila u stanju da smislim. Čudno je da mi nisi postao odbojan; bio si sve simpatičniji. Nije to ništa lično, samo sam ti vraćala za sve što mi je on uradio.
Sada sam se navukla i ne mogu prestati.
Ne znam u kom trenu sam poželela crveno zameniti rozim. Možda si baš tada poželeo da me više ne vidiš.
Srela sam te s njom. Slatka je i ljigava, izgledao si srećan. Samo kulturan prema meni, oduševljeno si je predstavio.
Ne znam u kom trenu si mi postao ovako potreban i drag. Ljubav?

(Bez sličnosti sa stvarnim dogadjajima. Update: priča je primenljiva i na muškarce.)