Ivva

Malo mesto na jugu Crne gore. Marica sa ostalim seljankama prodaje na pijaci i posmatra povlačenje jednog dela poražene Austro-Ugarske vojske.
"Maricee oli mi zašnajdat ovu haljinu do sjutra? Ajoj viđi ove što prolaze crkli dabogda. Tako im i treba kad su sve pod svoje šćeli stavit"
"Oću oću dako prodam nešto pa stignem doma prije mraka. Joj jadniče viđi ga ka moj Mašo je nema ni šesnaes ljeta joj viđi nema ga pas za šta uvatiti."
Marica prilazi jednom vojniku noseći smokve u pregači
"Uzmi jedi a kako ćeš taki mršo iđe stići? Jedi jedi nemoj se plašit."
Seljanke viču na nju, proklinju je što neprijatelju hranu daje.
Vojnik gleda uplašeno. Halapljivo jede smokve.
"Ćuti jadna ne bila prodaj te krtole. Neće ti oganj propasti ako mu daš koji pamidor. Đe je ovaj đetić moga ratovati pa kubura je teža od njega." Brani se Marica. Videvši da joj nema opstanka skuplja smokve koje su joj ostale i odlazi prema glavnom putu, pričajući sebi u bradu:
" Što, što će mi čoek reći? Što sam dijete nahranila? Moj čoek je dobar. Dobra sam vam kad vam brašna zafali i kad vam prnje treba krpiti.. ehh.."

1980. godina. Predgradje Beča.
Petar već umoran seda na prag jedne kuće. Vrata se otvaraju. Izlazi starac u invalidskim kolicima.
"Izvinite samo sam seo da se odmorim na tren"
"Odakle si momče?"
"Mi smo iz Ljubljane, snimamo film."
"Ne ne odakle si ti tako visok i crn kao da si Crnogorac?"
Petar se osmehuje "Pa i jesam"
"Eh.. ima više od šezdeset godina od kada sam ja tamo bio..."
Petar sluša pažljivo njegovu priču.
"Jedino mi žao, umreću a nisam se ni zahvalio. Došli smo do tog mesta. Jedva sam hodao, tri dana nismo ništa jeli. Umro bih od gladi da me jedna dobra seljanka nije nahranila.."
"Smokvama?!!" zbunjeno ga prekida Petar.
Starac ga gleda u čudu.
Petar se ponosno osmehuje:
"Moja baba Marica".
....

2003. godina. Beč.
Anja, Petrova ćerka tužno govori momku koga je upoznala:
"Klaus, evo ti moj broj telefona ako dodješ u Ljubljanu javi se"
Tužna jer joj se napokon neko dopao a ne zna da li će ga više ikada sresti.

2004. godina Ljubljana.
"Halo,
Klaus? da daa naravno da se sećam...
Može. ...
Vidimo se večeras..."
Anja završava razgovor i osmehuje se "wowww.. nadam se da je još uvek onako zgodan"

Tri meseca kasnije, Klaus i Anja stoje na Prešernovom trgu zagrljeni. Klaus joj govori:
"Znaš li da bi moj deda stvarno bio ponosan da zna da se ženim Crnogorkom. Nisam ti pričao, njemu je jedna spasla život tako što ga je nahranila.."
"Smokvama??!!!" Anja ponosno izgovara umesto njega.....

Ponekad je potrebno samo malo dobrote..

(i poneka smokva)