Jutro je bilo sunčano..
Ovo je moja fikcija uopšte nije bilo sunčano. Jedno od onih depresivnih kada ne možeš da se setiš kako izgleda kada je toplo.
Srećem opet komšinicu u liftu.
"Zdravo" izvlačim kulturno/ljubazni osmeh.
Ona me otkači najhladnije što može i okreće ledja. Kao sa onih reklama za žvake samo što otvori usta a sve se zaledi.. Ostadoh sa svojim magarećim osmehom koji se krivio lagano.
Ok, možda je PMS, možda ustala na levu nogu.. možda neki problem..a možda je progutala žvaku..
Sledećeg jutra samo što ne viče za mnom "Zdravooo". Ništa ja ne shvatam.
Posle par meseci vruće/hladno skapiram da to u stvari ne zavisi ni od čega drugog već od njenog outlooka. Znači ako joj je kosa neuredna, namćor je. Ako ima novi komplet onda će cela zgrada čuti "Ćaoo kako siii".
Komšinica sa trećeg uvek ima osmeh ali na žalost onaj izveštačeni.
"Komš. kako deca?"
"Jao divno ja imam tako divnu decu...... Moj suprug , jao kako je on pažljiv, divan.. a što mi je svekrva krasnaa.."
"Ok ok gospodjo divna" ostavljajući i meni izveštačen osmeh na licu.
Možda ljubazni komšija sa prvog.. a ne on nije dobar primer.
Vremenom, shvatam da se više radujem susretu u liftu sa komšinicom:
"Sve je krasno ili divno.."
nego sa komšinicom:
"Odxxbi nisam našminkana"
Ona prva me bar natera da se nasmešim ma kakav taj osmeh bio.
Ne bi se svet promenio ako bi smo bili malo ljubazniji, al naše jutro sigurno bi. Izgleda da i za osmeh važi ista ona izreka kao i za laž: "12 puta izgovorena laž postaje istina"
Možda i 12 ljubaznih osmeha prerastu u jedan srećan.
(odoh da vežbam : ) : ) :P..)
Post je objavljen 04.10.2004. u 22:55 sati.