srijeda, 30.03.2011.
Anđeo, po tko zna koji puta!
Prebire mi nešto po dlakama na prsima, ne mogu joj vidjeti pogled niti izraz lica, tek osjećam njezinu težinu, napola leži na mom boku, na pola na krevetu, zavodljivo topla i meka. Već sasvim smirena, ili bar koliko je moguće petnaestak minuta poslije.
Pitao si me jednom da se udam za tebe. Bilo je nemoguće...i dalje je nemoguće, ali eto, palo mi je na pamet. Ti zbilja želiš ženu, obitelj? Ili si samo mislio da ja želim?
Želio sam tebe za stalno, valjda se i nadao da je obostrano. Zadovoljan sam i ovako, mislim da imam puno tebe. Nije mi nužno jedina opcija sve...
Zašto sada pitaš, onda nisi niti riječ rekla, bila je tek neka nervozna gesta prije nego li si otišla.
Ne pravi se lud, znaš da kadikad razmišljam o tome, i ti razmišljaš!
Sada joj vidim oči, ozbiljne su, procjenjuju, pokušavaju vidjeti iza mojih. Nepomična mi je u naručju. Nesvjesno je još malo privinem i drago joj je to, prebacuje nogu preko mene, udobnije se smješta.
Pa, ovako. Htio bih i dalje da sam stalno s tobom, to su najljepši dijelovi moga života, ali mi je puno važnije da sam uopće s tobom, da te imam koliko već imam. Ozbiljno sam te shvatio kada si rekla da ne mogu shvatiti tvoje razloge, ali da je nemoguće puno više. Nije baš usporedivo, ali radije vozim stari BMW, nego novu Škodu. Naprosto sam zadovoljan dok jesam zadovoljan. Maštanje je nešto drugo.....I oko auta i oko tebe.
Nije baš tako, zar ne, bio si jako blizu da promijeniš model, ipak?!
Nisi fer! Ti si otišla, jako daleko otišla.....i zvučalo je konačno.
Ne sjećam se da si se pretrgao odgovarajući me, pa niti zovući me natrag.
Rekao sam ti, rijetko, skoro nikada, nekoga, ženu, nagovaram, pitam više puta. To je moja mana, osobna ludost, egoizam, što hoćeš...ali tako je. Tebe osobito, poštujem te, nas poštujem, previše da bih u to uvlačio neko moljakanje, cviljenje. Iskreno sam mislio kada si otišla da si došla kao dar s neba i tako i otišla. I nisam pomišljao na samoubojstvo zbog toga. Niti na samostan!
Muškarci se bore za svoje žene, znaš?! Ako im je jako stalo.
Ti onda baš nemaš sreće, s obojicom.
Ne moraš biti zajedljiv, samo sam pitala. I kakve veze on ima s tim?
On? Pa očito svakakve, sa svime, zar ne? Osim možda s ovim našim, drugim, svijetom.
Neću se svađati s tobom, nikada se nisam poželjela svađati s tobom....osim pogoditi te kadikad u glavu s mobitelom....tamo!
Opet isto pričaš. Pa daj molim te, pametna si bar koliko i ja, samostalna kao rijetko koja, samosvjesna, prelijepa. Koji bih ja mogao naći razlog da ne uzmeš nešto što zbilja želiš. Pa da te ima smila nagovarati ili što već? Trebao sam ti valjda nazvati muža i zamoliti ga da te ostavi jer je meni s tobom prekrasno? Da nemaš dileme.
Neću se svađati i jako ne volim kada itko podiže na mene glas!
Ne svađam se, a glas mi se valjda digne refleksno kada sam jako zaintrigiran. Zašto bih se svađao s tobom?
Milujem je širokim blagim pokretima po leđima i zbilja tako mislim.
Ona sada nešto piše po mojim prsima i opet je zaklonjenog pogleda, zatim spusti ruku i poigrava se njime, mada nekako odsutno, kao da tek zaposli prste.
Zapravo to nije niti moguće. Ne bih mogla otići tamo kod tebe, niti bi ti htio sve ostaviti i doći. Tko bi ti dao ovdje takav posao, pogotovo sada? Pa starci, kćer....tvoji straci...
Ne bi bilo jednostavno, ali starci su nam odavno odrasli, a djecu volim. Ako ne bi očekivala nešto previše love, mislim da bih i posao mogao srediti, bar kroz neko vrijeme. Samo nije u tome štos, zar ne? Ničemu pojedinačnom. Sve bi bilo drugačije, skoro baš sve, i to te straši. I ja se pitam.
Što se pitaš? Kako kuham, kakva sam domaćica? Bi li ti u prevelikim dozama dosadila? Jesam li ovakva svaki dan, većinom?
Ne bi, uvjeren sam, a kakva si većinom bi morao vidjeti, a da bi me možda plašilo. Nego, ima li ovaj razgovor neki cilj, razlog?
Svi razgovori imaju cilj i razlog!
Ali se neki sakrivaju prigodnim parolama, ha?! Da skratimo....
Okrećem se na bok, gledam je iz blizine u oči i pitam, hoćeš li se udati za mene? Iduće subote, ikada?
Glasno se smije, čvrsto ga hvata, već donekle probuđenog, namješta neki vragolasti izraz lica.....mada oči baš nisu sasvimu skladu s tim.
Hoću, možda, jednom.....
Spušta se mazno prema njemu, ljubeći me usput svagdje.
Nema više razgovora, naravno.....
