Blagajnica hoće ići na… ma pizdu materinu bi na more, samo bi da joj šihta završi već jednom!!
Naslov sastavka: MOJ PRVI POSAO
Nazvaše me iz Kauflanda u petak, s ciljem da mijenjam ovaj vikend jednu njihovu blagajnicu. Ja sva sretna pojavila se s leptirićima u želucu u pola deset ujutro na pultu za informacije u Branimirovoj. Ženska mi je dala da se potpišem u nekakvu knjigu i uvalila mi je crvenu kutu. Zatim sam morala potražiti šeficu da mi objasni kako se radi na kasi.
Nije to komplicirano.
Ukoliko imaš vremena.
A NEMAŠ!
Stavili su me odmah na kasu.
Pet minuta prije glavne navale kupaca.
O jebote stresa… Milijun stvari, štono bi rekli- sto ljudi, sto ćudi, al velika većina nadrkani i u žurbi, plaćanje gotovinom, plaćanje karticama s pinom ili bez, a ja trebam na divovskom pakiranju wc-papira u trećini sekunde naći jedan jebeni mali barkod da ga provučem preko čitača (ručni, NARAVNO, nemaju). A taj čitač je sporiji od disleksične prababe s povezom preko očiju i hrpu kodova od pun kurac brojki utipkavala sam ručno jer jednostavno nije htio primiti. 
Pa onda kasa zašteka nekih pet puta dnevno. 
Pa zovi šeficu. Pa tip dođe i sere da mi je dao osamdeset a ne sedamdeset kuna i psuje i maše rukama. Pa jedan dovuče sto pedeset kila šećera i traži R1 račun.
KOJI KURAC JE R1 RAČUN?!? (pomislih)
I onda tip veli da je to prek firme.
Aha… Okee… A KAK SE TO RADI!?!? 
(nazvah šeficu)
Aukurac… sirota žena mora da sanja i mene i taj svoj prokleti bežični telefon koji ionako zapišti pet puta u dvije minute.
Prvi dan je bio jeeeebeno stresan.
Došla sam doma sva u šoku, guzica me boljela, leđa su me boljela, noge su mi bile utrnule, od stresa nisam mogla ni jesti, stalno mi je u ušima pištao onaj zvuk kad provučeš artikl preko čitača, bojala sam se da ću imati ogroman manjak u kasi i da će mi kuću i auto i roditelje zaplijeniti, a sam pogled na nešto što ima barkod tjerao me u plač. 
Spavala sam- vraga. Jedno tri sata s prekidima.
Drugi dan sam se prisilila doći.
Iz principa, jebem ja mater svima koji ne znaju kako je to na kasi raditi, pa se izdrkavaju na blagajnicama. 
I bilo je čist okej…
Ponovo je bio jedan tip koji se prvi dan ponio apsolutno odvratno i bahato. I opet je bio bahat, ali, kao, primijetio je da sam danas brža. I tako se on bahatio i busao u prsa sve dok mu na kraju nisam provukla karticu koju je čitač- ODBIO. Pa je tip tako zakočio moj red dok je trčao na bankomat u predvorju. 
IMA BOGA!
Hehehe…. Bar ovaj put nisam JA napravila gužvu.
E, da, i zakaj svi totalno popizde kad im odbije karticu?!?
Mislim, čak i kad imaju keš kod sebe, svaki put sam morala slušati zbilja raznolik vokabular narodnih izraza. Ako ništa drugo, moglo im se s usana pročitati.
Došla je i jedna ženska koja me prvi dan pitala šta se dobije ak čekaju dulje od pet minuta na kasi. Taj put joj nisam niš odgovorila, samo sam se nasmiješila jer mi je faaakat bilo neugodno, iako nije mislila biti zločesta.
Drugi dan je opet došla i pitala:
«I, kaj ak smo čekali dulje od pet minuta?»
A ja njoj:
«E, to onda znači da ste čekali na mojoj kasi!»
I nasmijale smo se obje.
Baš je bila draga, imala je obzira i nije se ljutila što sam spora.
Drugi dan sam radila malo duže jer nisu našli još jednu studenticu kao što su planirali, pa sam imala i pauzu. Upoznala sam se s par radnica i stvarno su simpatične. I jednog tipa sam upoznala, neki plavi… baš bi mu pasalo ime Janez (izgleda ko tipični Kranj… ovaaaaj… Slovenac 
), al čist je ok tip. Nisam zapamtila kak se zbilja zove.
U pauzi sam još uvijek bila malo nervozna i nisam mogla niš jest, pa sam popila jednu kokakolu i kavu s aparata. Živio zdrav život! (koji jebeni oksimoron…)
Prvi dan sam imala manjak u kasi, ali nešto skroz malo. Rekla šefica da nije niš strašno, samo moram pazit ubuduće kad uzvraćam novce. Pa sam pazila. Još me nisu zvali, ni krivično gonili, pa je valjda drugi dan bilo u redu.
Sad čekam da vidim hoće li me opet trebati ovaj mjesec, pa krajem mjeseca idem u SC po ugovor.
Me very proud of myself (kakva god trapava i smotana da jesam)!
