Sewen

Jubav je čoviku najveći porok,
Nemoš vratit rič ni da si prorok.
Ima li sudbina u svemu prste,
Kakve li smo mi to čudne vrste?..

Kuća na plaži, a plaža skrivena,
Ti si muškac, a ja sam žena!
Minjamo uloge koliko smo jaki,
Skupa nit topli nit ladni, tek mlaki!

Volija bi da sam suva kiša,
Da mi je živit, a ne da je priša,
Ma ne znan, nisan se zna to naučit,
Nisan zna da će me ovako skučit...

Svoje san uvik sređiva sam,
Plačem i plačem ali se ne dam!
Moji su prsti od držanja masni.
Još uvik san vlak koji često kasni!