Sewen

Samo smo stariji, samo smo luđi,
Ka mliko u nekoj staroj teći.
A ja kad te vidin, reka bi uđi,
Pa ćemo balat jer nije za leći.

Samo smo ruzinu navukli na se'
Nemoj da nan se ljudi smiju.
Dragulji svaku krunu ukrase!
Neka ih sve naše priče ugriju.

Samo bi tija da dobro nas vata,
Kad put okrača neka se diče!
Na tebi cvit, meni kravata!
I naša dica sva na nas liče!

Nesmanjenom snagom bura sve savija,
Nakon mokrog juga, da sasuši prija.
Neka hladnoće, neka bolesti odnese,
Tamo gdje nisam bio i čije ne znam adrese.

Nevidljiva, a razorna kao svaki tornado,
Nekad zazviždi pa pjeva, ja slušam je rado.
Navikli smo mada nas uvijek iznenadi
Sve što počupa, iznova uredi, iznova posadi

Bura je došla opet u vrijeme kad je bitno.
Očistila lišće, ulice i pomela sve sitno.
Samo se ljude pročistiti nije drzla...
Njih je poštedila, ali ih je smrzla!

Naložija san sve svoje pisme, neka gore,
Ka da ih iko čita, nestat će sve do zore...
Mislija san ih ostavit svitu da me se priko njih site,
Jer sad san običam starac, a u njima san bija dite.

Naložija san lipu vatru ma svejedno me malo grije,
Biće nisu kvalitetna slova, vlažno drvo slabije grije.
Tako i ove moje beside, pola su lažne, pola su grišne,
Prova san sačuvat godine sunca, a sačuva san kišne!

I šta sad, kad je u pepelu sve, ka da nisan ni disa,
Možda san falija jer čovik svašta napravi u momentu bisa.
Al povratka nema, nemoš vratit proliveno mliko,
I neće me više bit i neće me se sićat niko...