Sewen

Znaš da ti triba kuverta stić,
I čekaš je doma ka bidni pasić
I onda zamagliš ka mušica u moštu.
U sanduku cedulja i poziv u poštu.

Tlak mi je visok, sad je još veći,
Ovo nije prvi put, ovo je mislin treći.
Lupeži lažljivi, kako vas više nije sram.
Varate i gledate i facu, sve znam!

Reka je da nije bilo nikog doma,
Triska bi ga ka šta se triska zelena poma.
Reka je da me još uvik ka policija traže,
A svi znamo da pošta i poštar laže!

Jel i vi s poštarima imate problema,
Ja mislim da ovoga na svitu nigdi nema!
Nisam ja janje, a nisi ni ti lažove vuk.
Varajte šefove, a ne ovi napaćeni puk.

Ništa nije ka kad drugi snig padne,
Na nas gladne, na nas jadne,
Pa se stivamo ka šibice šta ne gore,
I tako se tresemo sve do zore!

Oni se prvi snig nije baš stiga proslavit,
Samo se prosuja i blato uspija ostavit,
Zato je drugi zabilija i pokrija i škovace,
Sve dobro i loše, a šta ljudi odbace.

Kakvo je vrime došlo, boce ni za lik,
Za uvatit koji euro triba ti priručnik.
Danas gospoda više skuplja od nas,
Eto i tu smo sirotinjski došli na loš glas.

Samo da potraje ovo drugo bililo u gradu,
Da nam u lipotu na cesti ne ukrade nadu.
Samo da potraje jer neke će odnit ovi led,
Zaspat će i sanjat o raju, na site je doša red!

Socijalistički katolik misli da mi kroji misli,
I slični su se uz njega onako muški stisli,
Da! Muški! Nema udarca dok muško ne grune!
Zašto bi išta cvjetalo kad može da strune?!

Socijalistički katolik je izašao iz okova republike
I sad traži prostora, al ne ide bez publike!
Ja njegujem razmišljanja nekog slobodnjaka u krvi.
Samo sam se pridružio, nikako nisam prvi.

Stavio sam naočale sa sitnom dioptrijom jer sam kao izgledniji.
Pamet se učenjem sliva i ja sam se postarao biti uredniji.
Dok socijalistički katolik nesmanjeno nasrće na sve,
Ja znam gdje je kontra i znam da vrijeme je...

Poilo ga u šest miseci,
Pa ti šta reci...
Moš trajat uru, godinu, dvi,
Ma kad te dovati...
Malo jih se spasilo beštije,
Malo jih se i danas smije!

Poilo ga u šest miseci,
Džaba ti sveci...
Kad uvati to slabo popušta,
A nisi se nagušta!
Ma si čovik pa se nadaš
I kad sto posto padaš...

Poilo ga u šest miseci,
Rafalni meci...
Ponija sa sobom nije ništa,
Stisla ga klišta...
Odnija đava sve rakove svita
Al ko mene pita...

Suva je zima i zabija san se doma,
Ode su zime ono baš koma!
Zašto smo tako ranjiva vrsta?
Zašto svi u crtanom imaju četri prsta?

Tako me žuljaju neke misli glupe,
Tako se nagomilaju, tako se skupe,
A nije mi ništa šta bi mi tribalo bit,
I onda pizdim - di ide ovi svit?!...

U ovim godinama nikad pametniji ni jači,
Al malo to ikome osim meni znači.
I baš zato šta meni znači, zato sam bitan!
Odlutan bez micanja ka da svitom skitan...

Užgaj to slabo svitlo da se vidi,
Mrak se uvik prid svitlom postidi.
Čuvaj poštenje, šta dušu hrani,
Triba se znat na čijoj si strani.

Nekad je kiša od sunca draža,
Nekad za čuvanje ne triba straža.
Nije sve crno i bilo na svitu
I tople su zime i snig će po litu.

Stiva se život kad se ne nadaš,
Ne da ti padat i kada padaš!
Stiva se život, sve se namisti,
Jer svi smo ljudi i svi smo isti!

Ljudi su tako čudni, sataru živce i tilo.
Unište sunce u trenu i onda bude sivilo.
Najlakše se pokarat i bit sa svakim na nože.
A bolje se uvik traži i bolje se uvik može.

Ja ne znan šta sve danas čovika hrani...
Ustaše, četnici, švabe i partizani...
Uvik će iz nekog kuta neki đava virit.
Tribalo bi se volit, tribalo bi se mirit!

Božemiprosti ma nešto mi je došlo.
Sve šta san ima u malome prstu u sridnji je ošlo!
Toliko iman za reć, oću reć za mučat!
A sad iden u miru lipo ručat...

Evo, noćna smjena traje.
I noć se ne predaje.
Uzima danak umora
Nespavanja i humora.

Evo nas je još malo,
Sve je na naša leđa palo,
Mi smo udarnici dana
Ne treba nam hrana!

Evo mi iz druge noćne,
A noćne su moćne!
Očekujemo za naš trud
Pohvale odasvud.

A sad suborci moji,
I svak tko uz nas stoji,
Počinak nek nam je blag.
Čim pređemo kućni prag.

Svaki dan od podne do jedan na jedinoj klupi u parku sidi,
Zamisli se,zatvori oči da nikoga na svitu ne vidi.
Pari se luda al ima neki lipi osmjeh i moga bi se s njim zarazit.
Nema me priko vikenda u ovom dilu grada jer tad je neš opazit.

Izila si marendu, popila sok, plakala na telefon nekome ko te nije tija...
Nekome ko se s tebon nije smija i samo je šale zbija.
Ne daj se srićo, pokisne čovik pa se sa prvim suncem osuši.
Ne brini se, sve se opet izgradi i da se sto puta sruši.

Vitar joj puše s leđa i tira joj kosu u usta i u oči.
Parin ćiribimbaš i straj me dikod da od straja ne skoči.
I stane vikat da san neki manijak, neki bidni i siroti.
A ja bi se branija prid sudom i samo divija njenoj lipoti.