Sewen

Ode je i voda mokrija od naše,
Života mi prodaju je na čaše.
Onu iz špine nesmiš ni taknit
Postat ćeš kamen i neš se maknit.

Ode u zraku neke čestice lete
Kad ideš bos nemoš ostrugat pete,
Svugdi je meko ma isto neću kopat
Da mi se smiju da sam psihopat.

Al imaju više para nego mi doma
Poštujem zato mada mi sve je koma.
Ostat ću malo i vidit da li se 'nako
Ma naviknit se znam neću nikako.

Mislija san otić, ma san osta,
Moja je rika ispod ovog mosta
I šta duže tečem, stojin,
Stvaram virove pa se ne bojin.

Mislija san otić, ma evo nisan,
Stojin ka svića, stojin di san.
Ka vosak kapjen pa se skorin,
Al svića san i gorin!

Mislija san otić, ma ko će to svatit
Jer niko me majkemi nemore platit.
Ala koji stav, ala mi baš dobro leži.
Ne pritvaran se i kad mi je put teži!

Ka mlad san književno pripovida,
Ka da me bilo žargona straj.
Ka da bi bija umra od stida
A sad mi je po naški ka raj!

Čovik se kroz godine odgaja i kali
Jebiga, oćeš da te svi razume
Ma reka san, bilo je i sad ne žali
Sad čuvaj svoje i ne daj se kume.

Obala, Zagora i po sredini,
Cila je Dalmacija sunce koje grije.
Ako ti lažen, do gola me skini
I srce mi igra i duša se smije.

Ne mogu ja bez misečine bile
Tamo di su moji izdanci i žile.
Šta godine idu, sve mi je draže
I oči svega od ditinjstva traže.

Vično san gladan glasova ka zbilje
Di pivaju tice i di miriše smilje.
Di kamen je tvrđi od svega šta se znade
Ova škrta zemlja, sve blago ti dade.

Ne mogu ja bez priča od svita
Ko će ih prinit dalje, ako iko pita.
Sva moja ufanja na ovi zrak mirišu
Ka prid svitanje, ka prid kišu...

Vično sam gladan i suza i smija
Tu di san rođen tu bi sad sritan bija.
Poslidnje dane ostavit ću precima svojim
Tu ka prid licem pravde ponosan stojim.

Umra je Gospar, umra je Milo,
Al niko neće moć reć da nije ga bilo.
Brda se tresla, more je vrilo,
Kada bi zapiva Milo...

Umra je pivač kakvih je malo,
Bolje da ne kažen koliko ih je ostalo.
Ko će zagrmit i vitar progurat,
Nasuvo pivat valja izdurat.

Neka ti bude mirno more, nek stoji,
Ane nek i dalje za te dane broji,
Dalmacija tvoja, vična je ljubav svima
Golubica ode nebu i više je nima...

Život je lak ako živjeti znaš,
Ako daš, a ne otimaš.
Ja sam sve od sebe dao,
Vjerovao, što sam dočekao?!...

I bit će bronce, srebra i zlata,
Sve dok je ljudi, bit će inata.
Mladost se još nekako boriti zna,
A mi s viškom godina?!...

Uvenut ću kao cvijet bez vode,
Uginut ću kao ptica bez slobode,
Nit mi rasti, nit mi mirisati,
Nit letjeti, niti zapjevati...

Ja sam ti pod sritnom zvizdom rođen
Ne da sam rođen, ja sam priporiđen.
I čega se taknem ka sunce žarko blišti
Ja sam čovik kojeg ništa ne tišti.

Kad me je pomazilo, ne sićam se al nisam plaka,
Od prvog sam dana se smija, ka uncut skaka.
I tako živim i živit ći sve dok me bude
Sa smijom je lakše uvuć se među ljude.

Šta je vama ljudi, popizdili ste skroz,
Triba nama čizma i da se digne Broz...
Gledan kako se grizete, a uopće se ne znate,
Svit se naopako vrti, i vi ga otkidate...

U ovo predugo vrime (is)pratija san puno svita,
Neki su živi i danas, a neki trag parazita.
A to tek zna bit gadno, lako se širi ka kraste,
Ako se po njoj kopa, rana sve više raste.

Šta je vama ekipa, moremo se smijat bez stat,
Puno se more uzet, još više se more dat.
Red je da se i dikod posluša sveta misa.
Da ne bude ovo ode samo svratište bisa!

Aj sad, meni kava s mlikon i dvi kocke cukra...
Ja ću je skuvat, jaču, kupija san, nisan ukra...

Postoje ovakvi dani kad kiša ubija čak i sjetu,
Čežnja na čežnju se složi.
Kako samo tuga precizno pogodi metu!?
I šara ko nožem po koži.

Mjesecima nisam čuo nešto lijepo o svemu
Dobro je dok je papira da mu se isplačem.
Nikad pred lošim nisam imao tremu.
Nikad nisam stao pred otiračem.

Čitam i pišem, računam bez provjeravanja
Čovjek se ponekad treba i brinuti.
Nikad mi nije bilo stalo do dodvoravanja
Al valja i to za potrebu učiniti.

Običan sam čovjek, proljevam isti znoj
Zahvaljujem se na svakom novom danu.
I dalje ću ostati i biti samo svoj
Živjeti u veselju kao i u strahu.