Sewen

Nakon četri miseca sam vježba uru,
Danas sam upaljen cili.
Izaša sam vanka na buru,
Da me sastavi pa poslin razdili.

Malo sam se u vježbanju zanija,
Triba sam malo razvrstat kosti.
Majkemi sad bi se ranija!
Pa neka se galeb pogosti...

A proć će i ova upala svega.
Proć ću i ja i bit ka novi.
A jesam izigrava bega!
Sad me i išijas lovi...

Nasjedam na tvoje trikove,
Na grube i sumnjive likove
I nije me briga što glasine kruže...
Neka nas skuže!

Tvoja ruka ima prejak stisak,
A ja priljepljen uz zid ko visak,
Zabavljam široke mase
Pa pričaju kada se svjetla ugase.

Teško je preko usta prevaliti,
Jer mogli bi u trenutku zažaliti.
Al zato na očigledno svi šutnjom kriju
Zaplakali bi, ali se smiju...

Bila si Titova diva
Dok si bila živa.
Bila si nekako bitna
A danas riba sitna!

Bila si lipa žena
Bila si ka sirena...
Bila si na sriću slaba
Danas si zločesta baba.

Crna si u stadu.
Živiš u Beogradu.
Uživaš dok te se snima
Pa pljuješ po ostalima!

Šta ti triba sve to?
Politika stvara zlo.
To ti je zakopana mina!
E luda Katarina...

Duhovi, tako sam nazvao svoje nemire
Postoji vrijedan razlog moje šutnje!
I šutjet ću bez ljutnje...
Duhovi, obuzimaju me godinama.
Al se ne znojim, blizu sam priznanja
Dosta mi je mraka i skrivanja.

Duhovi, uzdišu u svakom pokretu
U svakoj su riječi koju ne izgovaram lako.
I neke sam ljude i ja povrijedio jako.
Duhovi, rastat ću se s njima kao čovjek
Smiren i vezan za vlastiti stav.
Jer ja sam pola čovjek, pola lav...

Ne daj mi nebo da umrem sam i neostvaren...
Ne daj mi nebo da sam prevaren!
Planiram korake, a to je bez veze.
Na stolu boca rakije i meze...

Želim da mi kažeš koliko sam nevjerovatan,
Jedinstven i nepovratan...
Želim da me oslovljavaš pravim imenom, tvojim,
Da se napokon ne bojim...

Povrijeđeni smo svi i zapravo ne boli,
U naravi, svi smo jedni pred drugima goli!
Želim pobjeđivati u životu, dok pojedini tonu,
Želim biti i ostati na tronu!

Ne mogu se oteti dojmu da me gledaju krivo, a nije tako.
Valjda je ova prilagodba čudna i u ovim godinama nije lako...

Ne mogu se opušteno nasmijati, a nisu mi ljudi za to krivi.
Ovdje se drugačije ponašam jer ovdje se drugačije živi.

Ne mogu bez nelagode započeti dan, al čini se da se smanjuje.
Učim misli da strahove potisne, izbaci iz sebe, sahranjuje...

Čuja san mater, to ne more bit.
I da se neko više ne vraća...
Tu je noć tila zapalit sav svit.
A meni je taj neko bija ćaća.

Ja nikad nisan za njega pita.
Nas dvoje smo sami navikli živit.
Možda i ne zna da u centru Splita
Ima dite koje će ga zauvik krivit.

Ne volin vidit da mater mi plače,
Zbog njega uvik se trudi suze skrit.
Al sve naše priče puno mi znače.
Žaj mi je šta to joj neće dosta bit.

Kad te vidim, pronađem izgovor da te dodirnem, zastanem, da se osnažim...
Kad te vidim, odglumim da sam površan, a ovlažim...

Kad te vidim, srce mi udara kao svako pojedino zrno pijeska u satu...
Kad te vidim, zastenjem, zajecam, zatreperim, a sušim se u cvatu...

Kad te vidim, zapletem se u izgovorenom, zamišljam da si otvorena stranica za sex...
Kad te vidim, otvore se sva vrata koja sam zatvorio, otpuhne vjetar šapate dok rečeš keks...

Kad te vidim, nestaju monogamne navike kojima smo robovali svjedočenjem kršćanstva...
Kad te vidim, samo te želim dovući u krevet istražujući prostranstva...

Što se dogodilo s tim blagim licem,
Netko je tišinu prekinuo hicem.
Pucanj u prazno, al pogađa bez problema.
I problema - nema.

Bila si nekako skromna i blaga
Kome to više nisi draga?
Nadam se da će mir svima u glavu
I da mirno piješ kavu.

Rebeka na ekranu, Jadranka na cesti,
Nadam se da ćemo se nekad sresti.
Ja plaćam uz kavu, kolač i sok
Ljudskost nema rok...

Kupujem vrijeme, naoko, naizgled,
Puštajući korjenje plitko...
Nekako poluotuđen od sviju,
Baštinim što se baštiniti da,
Sve je u genima...

Bježim između hodnika, znojim se,
Pretražujem šumove, osjećam ništa!
Ko golub pismonoša teglim paket,
Smješno me vidjeti u letu...
Padam, al krila su mi sve na svijetu!

Da se barem razdani...
Da me bljesak inja omami...
Pretvaram svaku svoju laž u istinu!
Snalazim se, učim improvizirati.
Parafrazirati...

Ode pripoznaš "našeg" po faci,
A onda usput i beštimu baci,
Izvriđa sve šta vidi u krugu
A doma neće jer je u dugu.

Neznaju "naši" šta je to blagost
I ručna spika je najveća radost.
Meni je smišno kako svi šmrču,
Pljucaju cestom i nisu u grču.

Ka svi se vole, a svak svakog laže,
Sve su to "naši" i pare traže.
Uteć ću uvik kad sinjan iz daleka
Šta na me ide i šta me čeka...

Htio sam ostariti s tobom,
Al nismo granice izbrisali.
Umjesto da se krećemo,
Mi smo prestali i nedisali.

Htio sam umrijeti za tobom.
To bila bi prevara sitna.
Poslije svake izgovorene rečenice
Sitna točka je bitna!

Htio sam živjeti sa tobom,
Otvorih dušu ko vrećicu bombona.
Valjda je i nama prošao rok
I za preko, ni mosta ni pontona...

Htio sam pjevati sa tobom,
Al pjesma nikada nebi ispala hit.
Vrijeme nam je čekanje oduzelo
Ni ja više nisam fit...

Moram joj za tebe reći
Pogledom, ne govoreći.
Jer ona ionako zna
I sve je to istina...

Pričalo se i pričat će se.
Zašto više nemam adrese
Ne podnosim zvukove noći,
I ovaj će period proći

Što brzo plane, ohladi
Nekad smo bili mladi.
Danas smo ko voće sušeno
Danas je sve to srušeno.

Moram joj ispričati sve.
Spreman sam na uvrede.
Jer ne bira srce kog da voli...
Ono ojača od boli!

Ne želim dijeliti savjete jer ih i nemam.
Svodim račune, na nešto se drugo već spremam.
Samo bih nestao ko lagani povjetarac,
Dok još sam nemiran duh, ne potpuni starac.

Noćas sam izgorio kao svijeća od voska
I nekad se pitam, čija smo mi to vojska?!
Sve mi je gore, al to me se stavlja na mjesto,
I ništa više ne znam raditi često...

Dani su sve tvrđi novim jutrima zime,
Zar ništa više nema svoje ime?!
Dolazi vrijeme kada ću zaboraviti zaboravljati,
Neće se imati šta popravljati...

Isparala ti se majica po šavu,
A jesi i obukla majicu pravu?!
Vani je vruće, diš duge rukave,
Daj neku s koletom šta ide priko glave.

Ona ti je vešta debela za priko grada,
Pokaži nogu, brate još si mlada.
Pa nek sline oni šta kleče prid kipom
Uzmi me za ruku i prođi sa tipom.

Ja san u japanke, a mogu i bos,
Zadnji put san se poskliza i razbija nos.
Ma sad iman tebe, ka Matan i Nuša
Ti si moja duša i tebe se sluša.

Valja se umit u cviću,
Uvik smo ljubice imali.
Krivo smo tražili sriću,
Onda smo običaje izdali.

Mladost je ludost bez stida,
Prodali bi se za sitno.
I lako se izgubi iz vida,
Sve oni šta nam je bitno.

Evo se opet sve vraća,
Za zacukrit i za posolit.
Svi ste mi sestre i braća
Valja se malo pomolit...