Sewen

Neki su dani prošli ko mećave bijesne
A opet u svojoj skromnoći
Pa te na trenutak zabljesne
U čednoj samoći.

Nisam u skladu sa svojim gestama
Pa prstom upiru u mene.
I dalje na pustim cestama
Za izgubljene...

Ja sam ko čežnja za daljinom nekom
A ona mi nikada neće stići.
Tamo me čeka na jastuku mekom...
A ja joj neću prići.

Toliki se laži uvuklo u priče,
I sve je praznina koja me šiba.
Iz svake štorije neki cvit niče,
Iz ove moje ništa ne triba.

Nasija jesam na falše i krive,
Kad kažem neću, dogodit će se znam,
Al kažu da vaki zauvik žive.
Svi smo ka jedan, a svak za se sam.

Maslina se lino svija
Dok je vitar grubo triska
Sve san davno ostavija
Sad me priko grudi stiska

Ni loze ne daju pupa
Nema sunca posli kiša
Tu smo nekad resli skupa
Ma nas život sve promiša

Za koja vrata da uvatiš
Ladnoj nadi nema kraja
Kad se jednom doma vratiš
Samo ćuti se promaja

Kojih škura da se takneš
Ni za sist je ni za leć
I ni da se i pomakneš
Ni za šutit ni za reć...