Sewen

Dokaži mi da jubav na daljinu ne ide
Ja san svidok utjehe poslin svake beside.
Ovo mi sve pari ka bajka i fantažija
Ne znan dal je Božja ili je Vražija.
Al lipo je, lipo me grije
I kada plače i kad se smije.

Dokaži mi da srića ne zna kilometre brojit
Kažu da je lako ljude kad se vole spojit
Ovo mi se pari ka romansa, prava štorija
Ovo mi je nešto za šta bi se borija
I lipo je, lipo me grije
I kada plače i kad se smije.

Da mi je ne znat za - neću
Da mi je ne znat za - straj
Kad suze su spremne i kreću
Onda me ne napuštaj.

Da mi je ne znat za - nije
Da mi je ne znat za - boli
Jer oću da mi se smije
Jer oću da me se voli...

Nisam znao šetati poljima u lavandi
Nisam znao dići pogled do kamenih verandi
Nisam znao smiriti u kasni sat na šanku
Sad kad je kasno ja sam spreman na stanku.

Nisam znao disati pod suncem vjetrom i kišom
Nisam znao da visoku ponudu mogu pobjediti višom
Nisam znao dosta toga, neemotivno stanje.
Sad kad je kasno ja spreman sam na putovanje.

Postao sam pješčana obala bez kupača
Sve dalje sam radosti al čežnja je jača i jača
Postao sam sve ono što je drugi htio
I ništa od svega nisam naučio...

Umrla je moja mladost
Niz strmu je stijenu pala.
Umrla je moja mladost
Sto me puta zajebala.

Ispričala mi se nije
Nit pustila glas iz grla
Mjesečina sjajem grije
Mladost moja je umrla.

Uvijek s njom u raskoraku
Nisam htio ić niz dlaku.
Čemu prkos, shvatih kasno.
Gledam tupo i bezglasno.

Hej mladosti što si pička
Dal se i ti ikad kaješ?
Možda smrt je tek klinička
Pa me samo zajebaješ...

Kad pribolis istinu lakše će bit umrit
Kad probrodiš straj moć ćeš u raj
Provaj...

Kad ostaviš snove da ih drugi sanja
Dosta ti je svanuća i umiranja
Zatvori knjigu jer je neš pročitat
Niko za te neće više pitat...

Volit ću ga ka šta san triba tebe
Oću jer moran promislit zbog sebe
I trajat i živit i usnit, a umrit...

Ti imaš ime za ljubav, ti imaš ime za sjetu,
Ti imaš ime za sreću za samoću na ovom svijetu,
Ti imaš ime za čudo, ti imas ime za boli,
Ti imaš ime za nadu, al nikoga da te zavoli.

Ti imaš ime za život ,ime za ovu tišinu,
Ti imaš ime za osmjeh i hladne suze u kinu,
Ti imaš ime za priču, ti imaš ime za sve,
Al prezime ti je isto ono ne mjenja se.

Nisam te zadužio, nisam te rastužio
Al nisam ni zaslužio.
Mi smo svijeta dva, bez čvrstih temelja
I samo plivamo oceanima,
Danima...
Dok tijela se hlade,
Bez nade...

Utopili smo se u masu
Svak nosi svoju grimasu
Nesretna nam ljubav cvate
Takvi nas dani prate

Ti Karenjina ja Živago
I jel ti sada drago
Što smo ko klasici ruski
Završili nimalo muški.

Zima je hladnoća skuplja
Da stvar bude jos gluplja
Smijemo se u tom paketu
Samo na vlastitu štetu

Zima je grize ko riba
Ko dijete što majka ziba
Tako smo i mi se dali, nadali
Kad živjeti smo prestali

Odavno ni riči, ni slova,
Samo besmislice čupaju karizmu
I postajem samo prosječan realist
Razoren između pisme i Tebe.

Jutrima se otima mrak
I kava se oladila isto ka i dah.
Čini mi se da sam ovo vidija već.
Dva paralelna svita se mimoilaze.

Na kraju mi ni nada ne ostaje.
Pari mi se na moment da učim nevolit.
Ako je mora ostat trag na meni,
Zašto baš na licu da se vidi...

Poprilično sam siguran kad nešto obećam
Svaki moj korak želi da ga se sjećam.
A ja sam upao u ono poznato mi stanje
Zbog tebe bih pristao i na puno manje.

Mjerim svoju sreću u čašama kristala
Dok zamišljam romansu i frazu da je zvijezda pala
Kiša, sunce, duga, kažu cigansko vjenčanje
Zbog tebe bih pristao i na puno manje.

Lako je sjajnim lažima započeti svađu
Zameo bih trag da me više ne pronađu.
Ionako nosim osudu u nebitnim stvarima
Izlazim a njima je mjesto u ormarima...