Sewen

Naša san srce na dnu mora plava
Pa mi se činilo ka da samo spava.
Prominilo je boju, zgrašpano, oteklo,
Bačeno iz grudi, opet se opeklo.

Naša san srce, plime su ga vukle,
Jer bilo je moje - mene su dotukle.
Neke teške pisme, riči, zvuk tišine,
Jer teško je trpit, lakše kad se gine...

I sad ću ga uzet i spremit u mažu,
Neće me bit briga to šta ljudi kažu,
Neka san bez srca, jubavi i duše
Neka drću ruke, nek me noge sruše,
Životu ću ostat dužan, nesritan i tužan,
A valjda san ja, to zaslužija...