Sewen

Ti nikada nećeš biti zeleni bor,
Možda tek borova šiška,
Ti nisi za zbor,
Ti si vriska.

Ti nikad nećeš rijeka biti,
Tek možda potok mali,
Iz čaše će te piti
Borci pali.

I ko ti je kriv što si greška teška?!
Ko ti je kriv što si taj koji jesi!
Ja samo molim da mi se ne desi...

Ti nikad nećeš na nebo sjesti,
Rekli su neće te sveci.
S tobom će pločnike mesti,
Tvoji davni preci.

I ko ti je kriv, glave lude te kude!
Ko ti je kriv; živiš a nisi živ,
Ko ti je kriv?!...

Doša san se pozdravit,
Znan da nećeš ozdravit.
Uzelo je tilo zlo
I svoje je učinilo.

Suve ruke, suvi glas,
Doša san u zadnji čas.
Noćas neću mirno spat,
Oće li me iko zvat?!

Spremila si stvari sve,
Za oproštaj od rodbine.
Nikog nećeš više zvat,
Ko ti more ruku dat.

Kada budeš gori ti,
Oćeš li nas gledati?
Oćeš li se javit moć,
Svima nam je jednom poć...

Ladan vitar nosi tople dane,
Neko će ih nizat ka đerdane.
Nosi vitar one noći sparne,
Donija je mrkle i nemarne.

Minjaju se četri doba, minjaju se s njima ljudi,
U sto glava sto je ćudi...

Ja sa strane mirin vrime i zazivljen tvoje ime,
Zaboravit oće li me...

Zatvorija ja san teške škure,
Da obiđen one slavne bure.
Zatvorija san za beside uši,
Teško je u mojoj sitnoj duši.

Nema radosti u snu,
Za javu i ne pitaju,
Ove usne duše sjetne,
Ove ruke nepokretne...

Nema milosti za zlo,
Što rijeku je natjeralo,
Da slomi brane mira.
I sve to iz čistog hira.

Možda jednom, možda ne,
Možda me sreća dopadne.
Nadam se, možda me dotakne,
Kad mi se primakne,
Kada me potakne...
Odrasliji smo, zreliji,
I vreliji i bjeliji, debeliji,
Ne padamo romantično,
I svijet je mjesto plastično.
Ne tražimo - fantastično.
Možda tad shvatimo,
Da vrijeme je,
Da se vratimo,
Nas oboje...

Ljube pločnike, ove umorne noge,
Lutajući starim gradom...
Nabacuju se portunima, ispeglanim zidovima,
Punim nespretnih grafita,
U potrazi za uglom koji tebe čuva
U skladnoj popodnevnoj sjeni.

Nisam ti rekao da smo dva slavuja,
Nisam ti rekao da smo dva oblaka,
Niti sam ti rekao da smo dva mula...
...dočekujemo valove!

Nisam više siguran da li je pošteno
Da se nadam tvojim odgovorima
I da li je pametno ne tražiti savjete
Umornih sjedokosaca
I nisam više siguran da li je sigurno voliti
Nedodirljivu stranu moje sjete,
Mojih prenapučenih snova...
Da li je sigurno voliti tebe?

A ja sam ti ka paprat,
Iznikla na kraju ledenog doba
I borim se miljunima godina,
Da dohvatim tvrdo tlo i šaku crnice,
Malo mista za dvoje.

Al' evo dobih samo ove tvrde kamene pločnike,
Poslije tihe sipnje jednog oblaka
I mrvu zemlje na kojoj murtila reste.

Murtilo moja, mirišeš na mladost,
A ja sam svoje obisija kose
I sakrija lice
Pa se molim da me ko isčupa,
Da se moje sime drugom vrimenu klanja...

Sinoć sam Martina slavio,
Sinoć sam zaglavio.
Sinoć sam Martina čekao
I prijatelja stekao.
Sinoć sam Martinu služio,
S Martinom se družio.
Sinoć sam Martina dizao,
Do nebesa je stizao.
Sinoć sam dušu mu dao,
Martin me je upoznao.
Pred zoru, pod okriljem noći,
Morao sam kući poći.
Al' opet sve želim proći,
Jer opet će Martin doći.

Seko, moja si radost bila,
Moj anđeo bez krila,
Moja nerođena slava.
Seko, moje je srce malo,
Kad te je upoznalo,
Znalo da si prava.

Seko, ti moja zvizda jesi,
Bilo šta da se desi,
Ne mogu te sprat...
Uvik ću te svojom sestrom zvat...

A di si,
Pisala mi nisi,
Ništa mi rekla,
Samo utekla...
Seko,
Puno si daleko...

Jesen na ulici, u zraku, među nama,
Jesen u zaletu, u kostima, na usnama.
Jesen mokra, rastužena,
Jesen prazna, zaslužena.

Jesen u koljevci, na krovu naše kuće,
Jesen u rukama dok jedemo kestene vruće.
Jesen plaha, jesen sjetna,
Jesen gleda nepokretna...

Sve u vrijeme svoje,
Zlato moje...

A ja kišim, žutim,
Mirnu vodu mutim,
Slutim...

Jesen opet ista je,
Vrijeme za stare navike.