samo tako...

....učinilo je čudo.

Ponovo se smijem svakodnevno,više puta. Veselim se ranom buđenju,hranjenju i maženju.
Ljudi mojiiiii....pričam o malom ,crnom mačetu koje je došlo skroz nikakvo !!!!!!Ja pričam o mački a nacrtanu je nisam mogla vidjeti. Život piše čudne priče , one za koje mislite da su nestvarne i vama nemoguće. Je,kak da ne....šusne te kad se najmanje nadaš i to ono kad misliš da nekaj pameti u glavi ima



30dkg čiste iskrene ljubavi. Maženja,grickanja,grebuckanja i smijeha.



Gledam svaki njezin pokret,strepim,hranim na bočicu. I vidim napredak...preživjet će !!!!!



Znam,znam....pameti pa-paaaa ali izula me iz cipela , majkujojnjenu

....poziv je stigao negdje oko 15h.
Mamice , našla sam macu. Ne smijem je zadržati. Mamiceeeee.....molim te,uzmi je.
Pokušaj objašnjavanja da je to trenutno nemoguće,da pronađe drugu mogučnost urodio je još jačim plačem. Uto zove najdraže mi muško biće- moj sin. Ravno iz njemčije tuglivim glasom me moli da pomognem oko mačke. I kaj sad...zovi udrugu,zovi veterinara

Maca ima oko dva tjedna. Mora se hraniti svaka tri sata i ima šanse da preživi.



Dočekala je Malenog mijaukajući....šta reć,pravo žemsko....mam mu se počela šmlajhati :)))
Jagodica....nova članica( trenutno)....svaka tri sata

...krenula su dva.....čudna lika

Prošli vikend odlučili smo ( ja ) malo da nam guze puta vide. Nikud daleko jer Samobor jako volim a vidi me puno prerijetko. Tak da smo samo krenuli.
Ok.....ok....nije to bilo samo jer su poduzete neke akcije da se Maleni odobrovolji i krene


Početak puta...Anin perivoj koji vodi do kapelice sv.Ane.


Kad smo već krenuli po šumama i gorama onda to ne prolazi bez partije


Kroz gustu i strmu šumu nazirale su se ruševine...naravno da smo odmah krenuli u istraživanje.


Dakle....krenuli smo putevima Đeki čena


Pa ak može Đeko skakati šta ne bi i moje muško


Ja sam krenula poprek al sam skužila da šteta uništenog drveća pa sam ostala lovit zrak.


Vama muškima je ova slika sigurno poznata " šta je meni ovo trebalo "

A sada malo ozbiljnosti.... ostaci tvrđave koja ima puno potencijala da se obnovi i postane zanimljivo izletište. Put vodi kroz šumu, nije strmo,nema puno pješice i ima dosta klupica za odmoriti. Bilo mi je drago vidjeti mlade kako se zabavljaju tamo. Ja sam se osjećala kao princeza,gurkala se posvud,pentrala svud di sam mogla.








Princ drži sve pod kontrolom


Princeza je opet krenula generalku radit.


Gospon Princ je dreknul i rekao da sjedne i ne mrda....i naravno,nek bude tiho.


Na kraju je tu njezinu poslušnost nagradio veeeeeliiikooom kremšnitom

I tak...ima toga još ali s obzirom da me danas manhe boli sveeee idem nekaj delati .

....množi. Istina ili zabluda?

Nekako nam se s početkom godine skupilo brdo problema. S koronom i potresom se sve udvostručilo. Nekako i mi pokušavamo (p)ostati normalni,na nogama i gledati pozitivne trenutke.
Dane provodimo u dugačkim razgovorima,noći stisnuti jedno uz drugo svjesni da jedino zajedno možemo ovo sve prevaziči. I u tom cijelom šušuru On , čvrst kao stijena čuva mene kao kap vode na dlanu. I ja cvatem , da ne kažem buuuujaaaam :)))

No , ono bitno...današnje.
Krenem u jednu bolnicu,pješke....pošalju me u drugu. Krenem u drugu...pješke....kažu malo ste zakasnili. Ma daj....da znate reč kam trebam možda bi i stigla na vrijeme. Krenem doktoru kad mi se počelo ,da prostite,pišat Isusatikrista...koje muke!!!! Niš , ajd ja lijepo navratila u bivši ured , kupila mentorici čokoladu,pozdravila kolege , obavila što trebam i nastavila. Putem sam i med.sestri kam idem kupila čoksu jer znam kak joj je teško. Prošli put je žena plakala od muke radi škole,corone i svih srnj koje život nosi.
To što sam bus čekala sat vremena tam i četrdeset min natrag je nebitno To što su me cipele ( bemti cipele i moju ludu glavu)žuljale i nogu raskrvarile još više nebitno. I taj bus završi na Kaptolu
Pa kad sam već tu ,tak šepava odem do frendice u ribarnicu da si malo popričamo pa frendici na piceke po još malo trkeljanja.
I dođem doma sa pet večih brancina , punom vrečicom piletine. Život posloži....tam kupiš čokoladu tu dobiš ribu.....daj i bit će ti dano.

I sad...u tak nekakvom šučmurastom danu ne mogu se oteti dojmu koji su na mene ostavili ljudi. Djelili su mi komplimente a u očima im se vidjela zavist i ono pitanje " kak tak s pet banki dobro zgledaš".
Ja izgledam prosjećno , ja nemam dugačke nokte,frizer me vidi jednom godišnje,obrve mi ne gledaj a kamoli da dirneš , nosim tenesice ,traperice ,lakše me preskočit neg zaobič ali....voljena sam. I volim. I uz stohiljadamiljona problema uvijek mi je neka bedastoča na pameti


Ovako sam pošla...u cipelama,naravno :))

Ovako sam došla...cipele su bile u rukama :))

Ovo je jedno od prevoznih srestava koje bi mi sada dobro došlo

A ne bi bilo loše da se i ovoga velikoga primim

Uglavnom , nemrem se oteti dojmu da su ljudi frustrirani,zavidni i jalni. A samo treba voljeti , nasmijati se , reči lijepu rijeć i život a i mi će biti ljepši.
Još ak uspijete sjesti na veći , kao ja....kraja vam nema

....samo sjećanja. To je još ostalo od nas.
Dodiri...
Zagrljaji...
Poljupci...
Osmjesi...
Prisnost...
Mi...

Vrtlog života pomješao je i razmjestio duše u neke sasvim druge dimenzije. Svaka traži svoj put , svaka za nečim čezne.

Dolasci...
Odlasci...
Trenutak...



Hoće li sunčeva zraka obasjati izgubljene duše i spojiti ih u jedno?