morska iz dubina
četvrtak, 18.02.2021.
Ameno
Foto: Otočka
Movi se, ala hodi. Za kurbu gudu nego si bržji od spuža.
Ovako je krenulo kod ulaska na katamaran. Uvik gužve. Šta do Hvara. Šta do Vela Luke. Šta do Lastova. A otočani, ka otočani. Bučni. Bez ograda u vokabularu. Olakšali su butige za sve šta se ne može kupit na škoju. A puno toga zaista nema. Tako da valiža i kesa ima brdo. U odlagalištu i posebno među redovima.
Iza mene dvi. Ne gase se. Glasne za oba salona. Vade vešte, majice, kotulice, postole. Sve je bilo na popustu. Čujen, stavljen je trajni lak, napravljena brazilska i sređene obrve u City One. Nabijan slušalice u uši i puštan Ameno od Ere. Nema tog Amena koji bi bija glasniji od njih dvi. Ka da su popile WD 40.
Paralelni red sa mnom je čovik stariji od mene. Znan ga. Bivši uvaženi gospodarstvenik koji je drža sadnice za cilu regiju. Kašje, škripi, škrguće, davi se. Nema masku. Tlak mi skače. Ljubazno se zakrenen na livo i zamolin da je stavi. Ronza, al stavlja.
Onda su uletile mater i ćer. Do Hvara su se svađale ka pas i maška. A od Hvara do mog porta je ćer na mobitel prepričavala svađu s materon. Nekome puno strpljivon. Ka da mater ne sidi kraj nje.
Gren se popišat, reka je momak ekipi s faksa. Pari da je to pitanje koje traži kvorum prisutnih. Onda su nastavili s planovima za rođendan. Ko će donit i koliko pića.
Era nastavlja s Divano. Volin ih slušat. Kiša vani rominja. Pojačavan ton. Isključujen se iz orbite. U Hvaru smo. Pola ih izlazi vani. Ovi bučniji su moji. Ostaju za dalje. Do Vela Luke. Sređujen emocije. Punin sve svoje pretince ljubavlju koju sam dobila i dala. Kapje kiše plešu po staklu. Sve me to smiruje.
Ja san žena na dvi adrese. Al da ne bude zabune. Jedan muž.:-)
